Andrićgrad

Andrićgrad je zdanje inspirisano likom i delom srpskog nobelovca Ive Andrića. Nalazi se u srcu Višegrada, na poluostrvu između dve reke: Drine i Rzava. Andrićgrad je nastao po ideji čuvenog reditelja Emira Kusturice, koji je osmislio ovaj kameni grad, kojeg nazivaju i Kamengrad. Glavna zamisao je da se na ovaj način promovišu kultura, nauka i umetnost, kao i da se doprinese razvoju turizma ove regije, koja se može podičiti kako prirodnim bogatstvom, tako i kulturno-istorijskim nasleđem.

Andrićgrad liči na grad - muzej i zapravo predstavlja skup zdanja koja pripadaju različitim epohama i stilovima. Tu se prepliću objekti izgrađeni u vizantijskom, renesansnom, otomanskom stilu, a ima i elemenata klasicizma. Desno od ulaza je Vizantijski dvor, dok se sa druge strane nalazi Turski trg. Andrićgrad je besprekorno sređen i deluje nostalgično jer nas vraća u neka prošla vremena, podseća nas na motive i likove iz romana Ive Andrića, kao i na neke važne istorijske događaje. Na centralnom trgu Andrićgrada nalazi se spomenik Ivi Andriću, a malo dalje su spomenici Nikoli Tesli i Njegošu. Pažnju su mi privukli natpisi na ovim spomenicima. Na spomeniku Njegošu piše da je „tragični junak kosovske misli“, a na spomeniku Tesli, osim matematičkog izraza za jedinicu Tesla, stoje reči ovog genijalnog naučnika: „Ako budem imao sreće da ostvarim barem neke od svojih ideja, to će biti dobročinstvo za cijelo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta da je to djelo jednog Srbina.“  

U Andrićgradu postoje Andrićev institut, crkva, hotel, galerija, juvelirnica, bioskop, knjižara, banka, apoteka, kafići, restorani, ćevabdžinica, pekara, picerija, pivnica, poslastičarnica... a u planu su i drugi objekti. Ovde se tokom cele godine organizuju mnogobrojna kulturna dešavanja, poput sajmova i promocija knjiga, izložbi slika i fotografija.

Na samo 300 m od Andrićgrada je čuveni Most Mehmed-paše Sokolovića, jedan od najznačajnijih nacionalnih spomenika na ovom području, na čijoj istoriji je zasnovan roman Ive Andrića „Na Drini ćuprija“, nagrađen Nobelovom nagradom.

Manastir Dobrun

Manastir Dobrun, u izvorima poznat i kao Kruševo, je Manastir Uspenja Presvete Bogorodice. Pripada Dabrobosanskoj mitropoliji, a nalazi se na putu ka Višegradu, od kojeg ga deli 12 km. Smešten je u klisuri reke Rzav, koja se u Višegradu uliva u Drinu. Manastir se lako uočava s puta i ima pristupačan prilaz. Ovaj brdsko-planinski kraj je sam po sebi veoma živopisan, a manastirsko dvorište je besprekorno sređeno. Belina manastirske fasade predstavlja kontrast u odnosu na okolno zelenilo i stene. 

Manastir Dobrun najverovatnije potiče iz četrnaestog veka, mada neki izvori tvrde da je nastao još u devetom veku, dok se po drugim podacima njegov nastanak vezuje za 1219. godinu. Ipak, najverovatnije je da su ga podigli župan Pribil i njegovi sinovi Stefan i Petar 1343. godine. Tokom vekova je doživljavao brojna stradanja. Prvi put su ga, krajem četrnaestog veka, razrušili Turci, a obnovili su ga despot Stefan Lazarević i kneginja Milica. Najveće razaranje manastira Dobrun desilo se tokom drugog svetskog rata, kada su u ovom manastiru Nemci skladištili oružje, da bi ga, pri povlačenju 1945. godine, digli u vazduh. Već sledeće godine manastir je obnovljen. 
 
U sklopu manastirskog kompleksa postoje ostaci tvrđave, crkva i konaci. Danas se tu nalaze i objekti novijeg datuma, kao što je Karađorđev konak u kojem postoje dva muzeja: Muzej Prvog srpskog ustanka i Muzej Mitropolije dabrobosanske, kao i mala kapela, posvećena svetom apostolu Andreju Prvozvanom, krsnoj slavi kraljevske porodice Karađorđević. Na steni iza manastira, upečatljiv je spomenik Karađorđu, koji je izgrađen pored velikog belog krsta.

Zakintos

Jedno od najpopularnijih jonskih ostrva nalazi se u jugoistočnom delu Jonskog mora. Samo 25 km ga deli od zapadnog Peloponeza, a još manje, tačnije 20 km ga razdvaja od mog i dalje najomiljenijeg grčkog ostrva - Kefalonije.

Prvo iznenađenje čekalo nas je odmah po sletanju na Zakintos. Na aerodromu smo prošli bez ikakve provere putnih isprava! To mi se do sada nigde nije desilo. Valjda im je pola osam ujutru bilo suviše rano, pa na pasoškoj kontroli nije bilo nikoga! Za nas je to značilo jedno zadržavanje manje ali je to najblaže rečeno bilo veoma neobično.

Zakintos je u avgustu zaista prepun turista. To nije bilo nikakvo iznenađenje, pa samim tim nije nešto na šta bih mogla da se žalim, mada nisam fan pretrpanih plaža i gužve na ulicama, u restoranima i prodavnicama. Plaže su srećom prostrane, a more veliko, pa se uvek može pronaći neki kutak za uživanje i to je ono što sam očekivala i što mi je na letovanju najvažnije. 

Ono što nisam očekivala je da na ostrvu, koje godišnje poseti skoro pola miliona turista, ima toliko zapuštenih delova. Čak i pored najluksuznijih hotela često se može videti zapušten plac obrastao travom i korovom, a pre svega, saobraćajna infrastruktura je u prilično lošem stanju. Putevi su na većem delu ostrva dosta uski, bez jasnih oznaka, pa se čak i sa gps uređajem nije lako snaći, a mislim da bi bez gps-a obilazak ostrva bio nemoguća misija. Čisto da napomenem da nam ni na jednom ostrvu do sada nije bila potrebna navigacija i sasvim lepo smo uspevali da se snađemo samo uz pomoć obične turističke mape. Ne znam ko im je i kada projektovao puteve ali je na Zakintosu svakako potrebna ozbiljna rekonstrukcija putne infrastrukture. Primera radi, u Tsiliviju, na zapadnom delu ostrva, gde smo bili smešteni, ne samo da nema šetališta uz plažu, koja je duga oko 2 km, već u blizini ne postoji ni put paralelan sa plažom, tako da se s jednog na drugi kraj mesta može doći ili uličicama koje vode na glavni put ili pešačenjem uz samo more, što je naravno, kraće ali neizvodljivo automobilom. Do glavnog grada Zakintosa, koji je samo 6 km udaljen od Tsilivija, javnim međugradskim autobusom se putuje pola sata, po seoskom putu, kroz njive.

Plaža u Tsiliviju mi se na prvi pogled nije svidela, iako je peščana i prostrana. Na najbližem delu plaže u odnosu na apartmane Odysseas, gde smo odseli, nije bilo čisto, a platneni suncobrani nisu bili dovoljni da nas zaštite od jakog sunca i bilo je previše ljudi za moj ukus. Međutim, već sutradan smo pronašli lepše mesto na plaži sa mnogo lepšim ležaljkama i suncobranima, čije je iznajmljivanje čak bilo za evro jeftinije. Kasnije smo na južnom delu plaže pronašli mesto sa prirodnim hladom, gde uopšte nije bilo gužve, a more je bilo čisto. More je u Tsiliviju plitko i idealno je za porodice sa malom decom, a samo mesto je mirno, pa je i to jedan razlog više što se porodice odlučuju za Tsilivi. 

Najlepše plaže na Zakintosu nalaze se na jugu ostrva. Među njima su mi se najviše svidele Banana, Agios Nikolaos i Gerakas. Banana je duga peščana plaža, opremljena svim sadržajima koji su potrebni prosečnom turisti. Agios Nikolaos plaža koja je specifična po maloj beloj crkvi, smeštenoj sa leve strane, po kojoj je plaža dobila ime. Pogled na crkvicu, kao i pogled na plažu sa stene na kojoj je izgrađena crkva, su pejzaži za razglednice. Na plaži Agios Nikolaos postoji i veoma simpatičan bar, odakle takođe možete uživati u pogledu na predeo. Za nijansu mi se više svidela plaža Gerakas, takođe peščana i velika plaža, na kojoj postoje gnezda kareta-kareta kornjača. Te kornjače nisu ni malo naivne kad biraju tako lepe plaže :). Voda je plitka, kristalno čista i izuzetno topla. Jedva sam se naterala da izađem iz vode i teška srca sam se pozdravila sa ovom prelepom plažom. Od plaža na jugu Zakintosa bili smo i na plažama Porto Roma i Porto Zoro, koje su takođe simpatične ali ipak manje lepe od Banane, Agios Nikolaosa i Gerakasa. 

Najviše noćnih klubova ima u Laganasu, koji je postao sinonim za dobar provod na Zakintosu. I Laganas ima lepu peščanu plažu ali je to za većinu mladih turista, koji biraju Laganas, uglavnom nebitno.

Sever ostrva, za razliku od juga, ima karakteristike planinskih krajeva. Plaže su manje pristupačne ili uopšte nisu pristupačne sa kopna i dosta je stenovitih predela. Najslikanija i jedna od najpoznatijih plaža u Grčkoj, nalazi se baš na severu Zakintosa. To je čuvena Navagio plaža, koja je do oktobra 1980. godine bila samo jedna od nepoznatih uvala na Zakintosu i zvala se kao i verovatno stotine grčkih plaža - Agios Georgios. Početak oktobra 1980. godine bio je sudbonosan za ovu plažu. Tada se na tom mestu nasukao brod, koji ne samo da i dalje stoji na ovoj plaži, već je postao njen glavni zaštitni znak. Po njemu je Navagio dobila današnji naziv, što u prevodu sa grčkog znači olupina.

Do ove plaže se može doći samo morskim putem. Iz luke Porto Vromi svakodnevno polaze brodići koji vode do Navagia, a ima i brojnih turističkih izleta koji uključuju obilazak celog ili dela ostrva uz posetu plaži Navagio. Šljunak na ovoj plaži je besprekorno bele boje, a boja mora je nestvarno plava. Zarđala olupina po meni je tu čist višak, mada većina turista ne misli tako, sudeći po tome koliko se ljudi penje na olupinu i fotografiše pored nje. Tokom dana, a posebno u prepodnevnim i ranim popodnevnim satima, na Navagiu je ogromna gužva, gledano iz daljine pravi mravinjak od ljudi. Na vidikovcu, koji se nalazi na steni iznad ove plaže, takođe je velika gužva. Ipak je to pejzaž koji je toliko fotografisan da svako želi da ga vidi uživo i da u svojoj kolekciji ima bar jednu fotku odatle. Ja sam Navagio fotografisala sa okolnih stena jer nisam imala strpljenja da čekam u redu na propisno ograđenom vidikovcu. 

Po povratku sa Navagia, obilazili smo pećine na severozapadnoj obali Zakintosa. U zalivu Keri smo tragali za kornjačama, koje smo jedva uspeli da vidimo jer su bile prilično uplašene od brodića koji su se vrteli po zalivu i gomile ljudi koja je pokušavala da im uđe u trag. Odatle smo krenuli u obilazak prelepih pećina na obližnjem ostrvcetu Maratonisi, kupali se u nekoliko skrivenih uvala sa kristalno čistom vodom i odmarali na ogromnoj peščanoj plaži na severu ovog malog ostrva.

Jedno popodne, baš na dan crkvenog i državnog praznika Uspenja Presvete Bogorodice,  proveli smo u glavnom gradu Zakintosa, koji nosi isto ime kao ostrvo. Grad je skoro potpuno uništen u zemljotresu koji se desio 1953. godine. Iako su se potrudili da ga rekonstruišu po ugledu na venecijansku arhitekturu koja je bila dominantna, ovaj grad je danas spoj starih i novih objekata. Osim šetališta pored luke i lepo sređenog glavnog trga, na kojem se nalazi spomenik pesniku Dionisiosu Solomosu - autoru grčke himne, u ovom malom gradu postoji impozantan broj hramova.