Zlatibor

Dok sam na letovanja išla sa roditeljima, Zlatibor smo posećivali kao usputnu stanicu na putu za more, kada smo išli u Crnu Goru kolima. Malo bismo predahnuli, videli se sa tetkom, tečom i sestrama, koji su svake godine kampovali poviše jezera, prošetali se oko jezera i po centru Zlatibora, obavezno ručali neki od zlatiborskih specijaliteta, a ponekad bismo i prenoćili, pa smo u tom slučaju imali vremena i da se prošetamo do spomenika streljanim partizanima, koji se nalazi iznad Partizanskih voda. Jedne godine smo čak i celo letovanje na moru zamenili odmorom u zlatiborskim šumama i proplancima, a pamtim i đačku ekskurziju u trećem razredu osnovne škole koja je bila baš na Zlatiboru. Ali tada Zlatibor nije ličio na ovaj kakav postoji danas, koji neki obožavaju, a drugi izbegavaju.
 

Mogu reći da sam rasla zajedno sa Zlatiborom! I pratila sam kako se ova naša najpoznatija planina menjala. Prvo putovanje na koje sam išla samostalno sa društvom bio je opet Zlatibor. Za vreme studija, pa i kasnije često sam posećivala Zlatibor i to u raznim godišnjim dobima. Tako mi se dešavalo da se na Zlatiboru provodim baš kao na moru jer su dnevne temperature preko leta bile tropske, pa smo se svakodnevno kupali na bazenima hotela Olimp. Taj bazen pamtim i po tome što mi je jednog leta kosa posle kupanja pozelenela i nikako nije moglo da se ispere zelenilo... mesecima! Dobila sam besplatno farbanje i to dugotrajno :). Dosta kasnije sam saznala da se ti bazeni pune magnezijumskom vodom iz hotelskog bunara. Pretpostavljam da u kombinaciji sa hlorom, može doći do hemijske reakcije na koju su posebno osetljive plavuše, kakva sam ja bila tada :). Jedne godine sam na Zlatiboru doživela i sneg u sred jula, a jednom smo se, početkom januara, drugarica i ja vraćale sa Zlatibora po doslovno potpuno zaleđenoj magistrali. Tog dana je tik ispred nas, u saobraćajnoj nesreći, tragično nastradao glumac Milenko Zablaćanski. Da, razne me uspomene vežu za Zlatibor... srećom najviše je lepih.

Interesantno je da sam se na Zlatiboru sretala sa nekim poznanicima i rođacima iz Beograda koje dugi niz godina nisam videla, a pri tom neki od njih žive u mom kraju. Dobra mesta za izlazak i noćni provod su nešto po čemu takođe pamtim Zlatibor iz studentskih dana. Prvi (i za sad poslednji :)) put sam jahala konja na zlatiborskom proplanku, u blizini pijace, što je bilo posebno zanimljivo iskustvo :). Kad već pominjem pijacu, treba reći da je ona jedan od najboljih orijentira na Zlatiboru, a i jedno od mesta gde se turisti najviše okupljaju. Tu možete pronaći sve domaće proizvode sa Zlatibora i okoline, od sira, kajmaka i pršute do vunenih džempera, zepa, rukavica i ostalih ručnih radova. Naravno, na pijaci su nezaobilazni zlatiborski drveni suveniri od kojih se neki nisu menjali decenijama :). U blizini pijace su „parkirani“ i fijakeri, kojima se možete provozati po celom Zlatiboru. Simpatično je to klackanje i nekako se iz druge perspektive vidi ova planina.

Neko bi rekao da je Zlatibor najmanje od svega planina. Osim nadmorske visine, u centru Zlatibora malo toga podseća na planinu. Ali u okolini Zlatibora ima toliko lepe prirode da i najizbirljiviji ljubitelji prirodnih lepota mogu pronaći mir i tišinu u bekstvu od užurbanog gradskog života. Vodopad Gostilje i Stopića pećina su mi omiljene oaze nadomak Zlatibora. Obe su smeštene u idiličnim predelima i do njih vode dobro označeni putevi, samo što do Stopića pećine ima više da se pešači. Do pećine se stiže stazom koja prolazi kroz šumu, a zatim se strmim stepenicama dolazi do ulaza u pećinu. Meni je baš prijala ta šetnjica jer je bilo divno vreme, a priroda očaravajuća. Unutrašnjost pećine je takođe impresivna, a specifičnost pećini daje Trnavski potok, koji kroz nju prolazi. Posebno su interesantne kaskadno postavljene forme, koje izgledaju kao kade napunjene vodom.

Još jedna od atrakcija u okolini Zlatibora, koju takođe treba bar jednom posetiti je etno selo Sirogojno, a za one koji ipak više vole divlju i netaknutu prirodu, u komšiluku je prelepa Tara.