Za prvi susret sa Marokom izabrali smo Rabat ili tačnije, Rabat nam se nametnuo zbog poslovnih obaveza koje smo imali u tom gradu. Drugi grad, druga zemlja, drugi kontinent... i sve mi je izgledalo drugačije, a opet sve je tako slično, počevši od taksista koji vrebaju umorne i neupućene turiste na aerodromu ili prostranih trgova koji liče na evropske ili Atlantika koji je zapravo svuda isti - hladan i modro plave boje... Šta je onda to posebno što turiste širom sveta vuče ka Maroku i zašto dolaze u Rabat?
Ukratko, Maroko odiše egzotičnošću i mističnošću, a Rabat je sofisticirana verzija onoga što se očekuje od Maroka. Za sve koji žele da izbegnu ozbiljan kulturološki šok, Rabat je odličan izbor za upoznavanje Maroka.
Na aerodromu u Rabatu, odnosno u mestu Sale, nadomak Rabata, imali smo malo duži „doček“ nego što smo očekivali. Morali smo da pokažemo rezervacije smeštaja, da ih informišemo o svojim planovima boravka u Rabatu, a zanimalo ih je i čime se bavimo. Tek smo na pasoškoj kontroli shvatili da treba imati onoliko kopija rezervacije smeštaja koliko ima putnika jer nisu dozvoljavali da više osoba bude na jednom šalteru istovremeno. Ipak, na pasoškoj kontroli smo se najviše zadržali zbog toga što su ručno upisivali verovatno sve što su saznali o nama. Uopšte mi nije jasno zašto se u 21. veku za unos bilo kakvih podataka koriste papir i olovka. Takođe me je iznenadilo to što postoji nekoliko dodatnih kontrola pasoša pri ulasku u Maroko. Na aerodromu smo odmah razmenili novac, što se ispostavilo kao dobar potez jer nema puno mesta u gradu gde se novac može razmeniti. Od aerodroma se do centra Rabata može doći autobusom, čiji je red vožnje usklađen sa letovima, ili taksijem, što je bio naš slučaj.
Interesantna arhitektura je ono što mi je odmah privuklo pažnju u Rabatu. Kako smo bili smešteni u blizini medine, to je i prvo što smo posetili u Rabatu. U medini su dominantni lukovi i šarenilo, ali i nečistoća, iako Rabat važi za jedan od najčistijih gradova u Maroku. U nekim delovima medine, radnjice i tezge su načičkane jedna uz drugu, dok ih u nekim uličicama ima znatno manje. Gotovo na svakom koraku nude ceđenu pomorandžu ili nar po vrlo povoljnim cenama. Prijatno me iznenadilo to što ovde trgovci uopšte nisu nametljivi i nikoga ne vuku za rukav da kupi njihov proizvod.
Po izlasku iz medine, pravo osveženje za mene bila je šetnja Andaluzijskim vrtom, koji su Francuzi izgradili tokom kolonijalnog perioda Maroka. Andaluzijski vrt ima neki posebni šarm. Između raznovrsnih egzotičnih biljaka, cveća i palmi, nalaze se staze od kamena i pločica, a tu su i stare kamene fontane, skulpture, grnčarija... Ovaj park nije veliki ali je jako lepo osmišljen i uređen. To je jedna od mojih omiljenih lokacija u Rabatu.
Iz Andaluzijskog vrta ulazi se u palatu Almohad u kojoj je smešten Muzej umetnosti Maroka. Muzej se sastoji od velike centralne terase okružene prostorijama sa eksponatima marokanske umetnosti i kulture, poput tepiha, muzičkih instrumenata i predmeta vezanih za tradicionalne običaje i rituale.
I Muzej umetnosti i Andaluzijski vrt smešteni su u utvrđenju Kasbah des Oudaias, koji je deo UNESCO-ove svetske baštine i kao takav je ulickan i prilagođen turistima. U uskim i strmim bezimenim kaldrmisanim uličicama Kasbaha ima dosta šarenih ukrasnih detalja, najviše na vratima i ogradama, a pojedine fasade su ofarbane u plavo. Tu se prodaju brojni suveniri, od magneta do ćilima. Zidine Kasbaha izlaze na Atlantik, odnosno na ušće reke Bou Regreg u Atlanski okean.
Ispod Kasbaha se nalazi ne baš privlačna plaža, koja bi sigurno mogla da se sredi i da izgleda mnogo bolje ali ne znam koliko bi ulaganje u plažu imalo smisla s obzirom da je odmah iznad nje ogromno groblje. Izmeštanje groblja bi pretpostavljam bio veliki poduhvat. Odatle počinje šetalište koje se prostire duž obale. Šetnja obalom mi je svakako prijala ali utisak u velikoj meri kvare otpaci kojih ima prilično na stenama duž obale. Tu ima i nekih tvrđava i zidina koje bi takođe mogle da se srede i otvore za posetioce. Nadam se da će se u neko dogledno vreme to i desiti.
Jedna od najupečatljivijih građevina u Rabatu je toranj Hassan, odnosno ogromni minaret, koji se nalazi na mestu gde je trebalo da bude izgrađena najveća džamija na svetu. Sada se na velikom platou ispred ovog tornja nalaze brojni stubovi, a u neposrednoj blizini je Mauzolej kralja Muhameda V u kojem su sahranjeni otac i deda aktuelnog kralja Maroka. Mauzolej je izgrađen u tradicionalnom stilu i ukrašen je raskošnim mozaicima. Ispred sva četiri ulaza u Mauzolej nalaze se stražari. Ulaz je moguć za sve posetioce bez obzira na veroispovest, pa sam tako i ja zavirila u ovaj Mauzolej, mada mi sve to deluje prilično morbidno.
Rabat je rekom Bou Regreg odvojen od susednog mesta Sale. Na njegovoj obali, koja gleda na Kasbah, gradi se novi kompleks zgrada čiji je izvođač radova isti kao u Beogradu na vodi. Mi smo na susednu obalu došli peške, mostom kojim prolazi i tramvaj, a vratili smo se čamcem. Inače, tramvaji su im potpuno novi. Saznala sam da ih je kralj nedavno poklonio gradu, na svoj rođendan.
Centar Rabata je potpuno urbanizovan i ne zaostaje u odnosu na evropske gradove, ali ipak je najsređeniji deo Rabata u blizini Kraljevske palate. Tu se nalazi i veliki park Hassan II, koji izgleda kao da je juče napravljen, a i jeste novi park, otvoren u novembru 2018. godine. Opremljen je elegantnim klupama sa belim nadstrešnicama, a pored staza ima dosta zelenila, cveća, palmi... U ovom parku se nalaze amfiteatar, muzička fontana, brojni tereni za sportske aktivnosti: skejt parkovi, veštačka stena za penjanje, kao i tereni za odbojku, košarku i fudbal. Međutim, bio je prilično prazan u nekim ranim popodnevnim satima, kada smo se mi šetali. Verovatno je posećeniji uveče.
Park Hassan II se nalazi u blizini zidina i kapije Bab Zaer i berberske tvrđave Chellah, koja je napravljena na mestu nekadašnjeg rimskog grada Sala Colonia, pa predstavlja interesantnu kombinaciju različitih kultura i epoha. Tu se nalaze ostaci foruma, hrama, džamije, medrese, kraljevskih grobnica i zanatlijske četvrti. Na minaretu su mi posebnu pažnju privukle rode, koje su tu napravile svoje gnezdo. Ulaz u Chellah se plaća i to samo za strance, a za domaće je ulaz besplatan.
Rabat je pun kontrasta. Ima delova, kao Chellah, gde sve deluje mirno i staro, a ima i saobraćajnica na kojima je uvek gužva, poput one kod Bab al Ahada ili železničke stanice. Ima dosta tradicionalno odevenog stanovništva, a opet ima i savremeno obučenih Marokanaca. Naravno da mi je tradicionalna garderoba više privlačila pažnju, pa sam primetila da žene preferiraju lepe pastelne boje ogrtača i marama. Nema mnogo onih koji su skroz u crnom, a nekako ta šarolikost boja i jeste jedna od karakteristika Maroka.
Jedan od razloga zbog kojih sam izabrala ovaj hotel je lokacija. Hotel Lutece se nalazi u blizini medine i obale Atlantika i odličan je izbor za turističku posetu Rabatu. Nedaleko se nalaze Kasbah i Andaluzijski vrt, a nešto dalje je Hasanova kula. Mi smo iz hotela svuda išli peške, čak i u susedno mesto Sale i na istorijski lokalitet Kasbah. Zapravo sva najznačajnija turistička mesta mogu se obići peške iz ovog hotela, posebno ako volite duge šetnje. Iako se hotel nalazi u prometnoj ulici, nije bilo bučno, što nam je omogućilo prijatan odmor.
Već na ulazu u hotel impresionirao me je orijentalni stil u lobiju. Tu je, naravno, slika kralja (iz mlađih dana) i razni drugi detalji koji odišu duhom Maroka. Devojka koja radi na recepciji je bila vrlo ljubazna. Brzo smo se čekirali i ušli u sobu na prvom spratu. Hotel nema lift ali to nam nije bio problem.
Soba je bila skromnija nego što sam očekivala, sa rešetkama na prozoru i bez marokanskih detalja (osim na prozorima), ni nalik na hotelski lobi i recepciju. Pored kreveta su komode sa fiokama, što mi je služilo za odlaganje sitnica. Takođe smo u sobi imali ormar sa ofingerima i policama. Na TV-u je bio samo jedan kanal ali je Internet konekcija bila odlična. Kupatilo je najlošije od svega. Izgleda nadograđeno i prilično oronulo, mada je opremljeno osnovnim elementima i priborom. Kada sam recepcionerki rekla da na kazančetu od wc šolje nedostaje poklopac za puštanje vode, ona mi se samo nasmešila i rekla mi da su to gosti skinuli, a da je njima skupo da kupuju celo kazanče zbog poklopca.
Hotel ima restoran na krovu gde se služi doručak. Pogled sa krovne terase je divan, kao i ceo ambijent. Za doručak smo prvog jutra dobili po jedno prženo jaje, dva peciva, džemić i jedan zdenka sir. Takođe su nas poslužili čajem, odnosno kafom. Ostalim danima doručak je bio na bazi samoposluženja jer je u međuvremenu u hotelu odsela grupa (nemačkih) turista ali izbor hrane je ostao isti, osim što su umesto prženih jaja, bila postavljena kuvana jaja. U vreme našeg boravka, ručak i večera nisu služeni u hotelskom restoranu jer je, kako su mi rekli na recepciji, gazda hotela bio na odmoru. Po dolasku u hotel dobili smo flašu vode gratis, a kasnije sam pozajmljivala peglu i fen za kosu bez dodatne nadoknade. Odjavljivanje iz hotela je bilo ekspresno, kao i prijavljivanje.
Za prvi susret sa Marokom izabrali smo Rabat ili tačnije, Rabat nam se nametnuo zbog poslovnih obaveza koje smo imali u tom gradu. Drugi grad, druga zemlja, drugi kontinent... i sve mi je izgledalo drugačije, a opet sve je tako slično, počevši od taksista koji vrebaju umorne i neupućene turiste na aerodromu ili prostranih trgova koji liče na evropske ili Atlantika koji je zapravo svuda isti - hladan i modro plave boje... Šta je onda to posebno što turiste širom sveta vuče ka Maroku i zašto dolaze u Rabat? 
Ukratko, Maroko odiše egzotičnošću i mističnošću, a Rabat je sofisticirana verzija onoga što se očekuje od Maroka. Za sve koji žele da izbegnu ozbiljan kulturološki šok, Rabat je odličan izbor za upoznavanje Maroka. 
Na aerodromu u Rabatu, odnosno u mestu Sale, nadomak Rabata, imali smo malo duži „doček“ nego što smo očekivali. Morali smo da pokažemo rezervacije smeštaja, da ih informišemo o svojim planovima boravka u Rabatu, a zanimalo ih je i čime se bavimo. Tek smo na pasoškoj kontroli shvatili da treba imati onoliko kopija rezervacije smeštaja koliko ima putnika jer nisu dozvoljavali da više osoba bude na jednom šalteru istovremeno. Ipak, na pasoškoj kontroli smo se najviše zadržali zbog toga što su ručno upisivali verovatno sve što su saznali o nama. Uopšte mi nije jasno zašto se u 21. veku za unos bilo kakvih podataka koriste papir i olovka. Takođe me je iznenadilo to što postoji nekoliko dodatnih kontrola pasoša pri ulasku u Maroko. Na aerodromu smo odmah razmenili novac, što se ispostavilo kao dobar potez jer nema puno mesta u gradu gde se novac može razmeniti. Od aerodroma se do centra Rabata može doći autobusom, čiji je red vožnje usklađen sa letovima, ili taksijem, što je bio naš slučaj.
Interesantna arhitektura je ono što mi je odmah privuklo pažnju u Rabatu. Kako smo bili smešteni u blizini medine, to je i prvo što smo posetili u Rabatu. U medini su dominantni lukovi i šarenilo, ali i nečistoća, iako Rabat važi za jedan od najčistijih gradova u Maroku. U nekim delovima medine, radnjice i tezge su načičkane jedna uz drugu, dok ih u nekim uličicama ima znatno manje. Gotovo na svakom koraku nude ceđenu pomorandžu ili nar po vrlo povoljnim cenama. Prijatno me iznenadilo to što ovde trgovci uopšte nisu nametljivi i nikoga ne vuku za rukav da kupi njihov proizvod. 
Po izlasku iz medine, pravo osveženje za mene bila je šetnja Andaluzijskim vrtom, koji su Francuzi izgradili tokom kolonijalnog perioda Maroka. Andaluzijski vrt ima neki posebni šarm. Između raznovrsnih egzotičnih biljaka, cveća i palmi, nalaze se staze od kamena i pločica, a tu su i stare kamene fontane, skulpture, grnčarija... Ovaj park nije veliki ali je jako lepo osmišljen i uređen. To je jedna od mojih omiljenih lokacija u Rabatu.
Iz Andaluzijskog vrta ulazi se u palatu Almohad u kojoj je smešten Muzej umetnosti Maroka. Muzej se sastoji od velike centralne terase okružene prostorijama sa eksponatima marokanske umetnosti i kulture, poput tepiha, muzičkih instrumenata i predmeta vezanih za tradicionalne običaje i rituale.
I Muzej umetnosti i Andaluzijski vrt smešteni su u utvrđenju Kasbah des Oudaias, koji je deo UNESCO-ove svetske baštine i kao takav je ulickan i prilagođen turistima. U uskim i strmim bezimenim kaldrmisanim uličicama Kasbaha ima dosta šarenih ukrasnih detalja, najviše na vratima i ogradama, a pojedine fasade su ofarbane u plavo. Tu se prodaju brojni suveniri, od magneta do ćilima. Zidine Kasbaha izlaze na Atlantik, odnosno na ušće reke Bou Regreg u Atlanski okean. 
Ispod Kasbaha se nalazi ne baš privlačna plaža, koja bi sigurno mogla da se sredi i da izgleda mnogo bolje ali ne znam koliko bi ulaganje u plažu imalo smisla s obzirom da je odmah iznad nje ogromno groblje. Izmeštanje groblja bi pretpostavljam bio veliki poduhvat. Odatle počinje šetalište koje se prostire duž obale. Šetnja obalom mi je svakako prijala ali utisak u velikoj meri kvare otpaci kojih ima prilično na stenama duž obale. Tu ima i nekih tvrđava i zidina koje bi takođe mogle da se srede i otvore za posetioce. Nadam se da će se u neko dogledno vreme to i desiti. 
Jedna od najupečatljivijih građevina u Rabatu je toranj Hassan, odnosno ogromni minaret, koji se nalazi na mestu gde je trebalo da bude izgrađena najveća džamija na svetu. Sada se na velikom platou ispred ovog tornja nalaze brojni stubovi, a u neposrednoj blizini je Mauzolej kralja Muhameda V u kojem su sahranjeni otac i deda aktuelnog kralja Maroka. Mauzolej je izgrađen u tradicionalnom stilu i ukrašen je raskošnim mozaicima. Ispred sva četiri ulaza u Mauzolej nalaze se stražari. Ulaz je moguć za sve posetioce bez obzira na veroispovest, pa sam tako i ja zavirila u ovaj Mauzolej, mada mi sve to deluje prilično morbidno. 
Centar Rabata je potpuno urbanizovan i ne zaostaje u odnosu na evropske gradove, ali ipak je najsređeniji deo Rabata u blizini Kraljevske palate. Tu se nalazi i veliki park Hassan II, koji izgleda kao da je juče napravljen, a i jeste novi park, otvoren u novembru 2018. godine. Opremljen je elegantnim klupama sa belim nadstrešnicama, a pored staza ima dosta zelenila, cveća, palmi... U ovom parku se nalaze amfiteatar, muzička fontana, brojni tereni za sportske aktivnosti: skejt parkovi, veštačka stena za penjanje, kao i tereni za odbojku, košarku i fudbal. Međutim, bio je prilično prazan u nekim ranim popodnevnim satima, kada smo se mi šetali. Verovatno je posećeniji uveče.
Park Hassan II se nalazi u blizini zidina i kapije Bab Zaer i berberske tvrđave Chellah, koja je napravljena na mestu nekadašnjeg rimskog grada Sala Colonia, pa predstavlja interesantnu kombinaciju različitih kultura i epoha. Tu se nalaze ostaci foruma, hrama, džamije, medrese, kraljevskih grobnica i zanatlijske četvrti. Na minaretu su mi posebnu pažnju privukle rode, koje su tu napravile svoje gnezdo. Ulaz u Chellah se plaća i to samo za strance, a za domaće je ulaz besplatan.
Rabat je pun kontrasta. Ima delova, kao Chellah, gde sve deluje mirno i staro, a ima i saobraćajnica na kojima je uvek gužva, poput one kod Bab al Ahada ili železničke stanice. Ima dosta tradicionalno odevenog stanovništva, a opet ima i savremeno obučenih Marokanaca. Naravno da mi je tradicionalna garderoba više privlačila pažnju, pa sam primetila da žene preferiraju lepe pastelne boje ogrtača i marama. Nema mnogo onih koji su skroz u crnom, a nekako ta šarolikost boja i jeste jedna od karakteristika Maroka.
