Picerija Poseidon, Stavros

 

Glavno šetalište u Stavrosu je centralna šoping zona, gde se osim suvenirnica, butika i ostalih prodavnica, nalaze brojni kafe-barovi i raznovrsni restorani, od brze hrane i poslastičarnica do restorana sa prepoznatljivim grčkim specijalitetima.

U letnjim mesecima preko dana podrazumeva se manja gužva i na šetalištu i u restoranima, jer je većina turista na plažama, dok se uveče jedva prolazi šetalištem i u restoranima ima mnogo više gostiju.

Interesantno je da u istoj ulici postoje dva restorana sa istim nazivom Poseidon. Mi smo bili u piceriji. Na meniju su uglavnom jela koja se brzo pripremaju, kao što su pice, paste, salate ili slično. Usluga je dobra, konobari su ljubazni i hrana je ukusna, tako da je ovo mesto za preporuku ukoliko želite dobar i brz obrok.

Bašta je prostrana i delimično pod prirodnim hladom, sa pogledom na more. Meni se svakako svideo ovaj opuštajući ambijent.

Amuliani

 

Jedino naseljeno ostrvo Halkidikija nalazi se naspram Atosa i administrativno mu pripada. S obzirom na blizinu Soluna i svih letovališta na Halkidikiju, za većinu turista Amuliani je savršena destinacija za jednodnevne izlete. Zbog toga je u luci Tripiti često, a posebno u prepodnevnim satima, gužva za ukrcavanje na trajekt za Amuliani. Mi smo među manjinom koja je nakon iskrcavanja u jedinom naseljenom mestu Amulianija, tamo ostala deset dana.

Većina izletnika poseti samo jednu, svakako vrednu pažnje i po većini karakteristika najbolju plažu ostrva, Alikes. To je naravno lepa, dugačka plaža, sa sitnim peskom i izuzetno čistim morem, kao što sam i očekivala, ali takođe očekivano uglavnom je velika gužva na njoj. Tokom letnje sezone svakim danom, a posebno vikendom je pretrpana. Jedino se u ranim jutarnjim satima može uživati na njoj u miru i tišini. Na plaži Alikes smo koristili ležaljke u Big fish baru, gde se prvi i drugi red plaćaju uz minimalnu konzumaciju pića/hrane, a ostali redovi su samo uz piće i/ili hranu sa minimalnm konzumacijom (u sezoni je bilo 10 evra).

Još jedna plaža koja se posećuje u okviru nekih jednodnevnih izleta je Banana. Do nje je dosta strm i loš prilaz, pa je najčešće turisti posećuju brodovima i drugim plovnim sredstvima. Mi smo došli autom koji smo ostavili na uzvišenju, pa se spustili peške dole jer nismo hteli da rizikujemo. Mislim da smo bili jedini koji su se parkirali gore. Mnogo automobila se posle nas spustilo do plaže (mi smo bili prvi na plaži oko 9 ujutru) mada je put zaista jako loš. Banana je divna plaža sa sitnim peskom zlatne boje, prelepo sređenom baštom, lepom hladovinom i naravno čistim morem. Kada smo stigli izgledala mi je kao rajska plaža ali nakon dolaska brodova krcatih turistima, pretvorila se u vašar.

Na Amulianiju ima još nekoliko prelepih plaža koje su nešto slabije posećene, pa samim tim njihova lepota još više dolazi do izražaja. Meni su se najviše svidele Megali Amos i St. George. Iz pravca luke, prvo se nailazi na St. George, a malo dalje je Megali Amos. Iako nema asfaltnog puta, do ovih plaža nije problem doći kolima. Uvek smo išli ujutru dok nema gužve i zauzimali lepa mesta. Na plaži St. George postoji prirodni hlad koji nam je bio zlata vredan jer smo putovali sa bebom.

Preko puta ove plaže nalazi se mala crkva Agios Georgios, po kojoj je plaža i dobila ime. Crkva je okružena mediteranskim rastinjem. Otvorena je za posetioce, tako da svako može da uđe u crkvu, pomoli se, razgleda ikone i ostavi prilog. Deluje kao interesantno mesto za venčanje, koje bi se nastavilo na plaži :).

Megali Amos, iako nema prirodni hlad, za nijansu je interesantnija plaža zbog neobičnih stena i uzvišenja do kojeg se stiže kamenim stepenicama i sa kojeg se pruža pogled na Atos. Više puta smo se vraćali ovim plažama. Ostajali smo prilično dugo na obe plaže i uživali u svim čarima zlatastog peska i kristalno čistog, toplog mora.

Na stenama iznad ove plaže, nalazi se minijaturna kapelica. Odatle se pruža prelep pogled ne samo na plažu Megali Amos, već se može videti i Atos u daljini.

Nama se, posebno u popodnevnim satima zbog prirodnog hlada, svidela i plaža kod Bongo bara, koja je najbliža luci od svih plaža na kojima smo se kupali. U nastavku ima i nekih uvalica sa lepim hladom popodne. Bongo je veoma lep kafić sa tuševima i toaletima. Ležaljke i suncobrani su takođe uz minimalnu konzumaciju.

Karagatsia mi se svidela mada je relativno mala plaža i takođe je na njoj gužva od podneva. Prilagođena je deci, jer osim dugog plićaka, na njoj se nalazi mini vodeni park. Kalopigado je jedina plaža na ovom ostrvu koja mi se nije svidela.

Na Amulianiju ima tek nekoliko suvenirnica i mnogo više lepih restorana. Restorana i barova ima najviše u blizini luke. Stekla sam utisak da su u poređenju sa beogradskim, cene u restoranima slične, dok su cene hrane u prodavnicama znatno veće.

Iznad luke se nalazi prelepi hram Agios Nikolaos, a preko puta je Etnografski muzej, koji na žalost nismo posetili jer je otvoren samo u večernjim satima. S obzirom da smo putovali sa bebom, nije nam bilo izvodljivo da u to vreme obilazimo muzej. 

 

Vila Filiko, Amuliani

Jedino naseljeno mesto na ostrvu Amuliani nije nam bilo prvi izbor za stacioniranje, ali s obzirom da je u blizini najlepših plaža na ostrvu ponuda smeštaja veoma oskudna, skupa i brzo se rasproda, posebno u špicu sezone kada smo mi letovali na Amulianiju, izabrali smo jednu od, u tom trenutku (3 meseca pred put), raspoloživih vila.

Filiko vile su fizički odvojene jedna od druge ali se nalaze u neposrednoj blizini. U vili Filiko 1 je smeštena zajednička recepcija za sve putnike smeštene u vilama Filiko 1 i Filiko 2. Mi smo bili smešteni u vili Filiko 2. Spolja obe vile izgledaju lepo sa malim ali simpatično uređenim dvorištem.

Osim nekih detalja koji nemaju nikakav praktičan značaj već samo estetski, enterijer je na žalost razočaravajući u smislu funkcionalnosti. Mi smo bili smešteni u izuzetno maloj trokrevetnoj sobi sa veoma skučenim kupatilom koje je samo harmonika vratima odvojeno od sobe. Kuhinja je bila za nijansu bolja ali oskudno opremljena. Po dolasku smo upozoreni da ne smemo ništa da pržimo u kuhinji, pa stoga nije ni bilo tiganja u njoj. Nije nam to mnogo smetalo ali smatram da nije u redu ograničavati goste u tom smislu, s obzirom da su u pitanju apartmani gde turisti očekuju mogućnost pripremanja različitih obroka za porodicu. Mi smo kuvali samo ono što nam je bilo neophodno i uglavnom smo se hranili u obližnjim restoranima.

U sobi nismo imali čak ni ormar, što je ipak neophodno za boravak od više od 3 dana, a mi smo u vili Filiko 2 proveli 10 dana. Umesto ormara, postoji samo nekoliko ofingera, tako da smo većinu stvari morali da držimo u koferima, što je prostor u ionako skučenoj sobi, činilo još manjim.

Jedino što mi se svidelo u ovom smeštaju je velika terasa na kojoj smo provodili jutarnje i večernje sate. Vila nema pogled na more, već na improvizovani parking okružen drvećem i ulicu u kojoj su jedna do druge načičkane kuće koje se uglavnom izdaju, ali svakako nam je više prijalo da vreme provodimo na terasi nego u sobi.

Restoran Bongo, Amuliani

 

U jedinom naseljenom mestu na ostrvu Amuliani, sa obe strane luke ima nekoliko plaža i uvala, od kojih se meni najviše svidela plaža uz koju je smešten restoran Bongo. To je plaža na kojoj smo provodili skoro svako popodne.

Bongo je veoma lepo sređen restoran sa nekoliko stolova pored plaže i još mnogo više na prostranom travnjaku preko puta plaže. Tu se takođe nalazi plažni bar okružen zelenilom, kao i tuševi, što je velika prednost ovog mesta jer ih u drugim restoranima i kafićima na ovom ostrvu uglavnom nema.

Nekoliko puta smo ručali u Bongu, a svakodnevno smo na plaži konzumirali osvežavajuće napitke i sladolede iz ovog restorana. Hrana je kvalitetna, a usluga je svaki put bila relativno brza. Konobari su ljubazni i nisu nametljivi.

Atmosfera u restoranu je svakako opuštena i prijatna, kao što se i očekuje od mesta na kojem se nalazi.

Restoran Amelliti, Amuliani

Ameliti više podseća na menzu i samim tim nije atraktivan kao neki drugi restorani na Amulianiju. Ima tek nekoliko stolova u bašti koja, zbog detalja i boja, odaje utisak da se radi o restoranu sa vedrom i domaćom atmosferom.

Domaća grčka kuhinja je osnovna ponuda restorana Ameliti. To je i razlog što je ovaj restoran jedan od najposećenijih na Amulianiju. Zaposleni rade punom parom ali su takođe gostoljubivi i vole da proćaskaju i našale se sa svojim gostima.

Hrana je sveža i ukusna, a cene su korektne. Osim tipičnih grčkih specijaliteta, poput pasticija koji je u Amelitiju odličan, u ponudi su vegetarijanski i veganski obroci, kao i dečiji meni. Više puta smo se vraćali ovom restoranu tokom letovanja.

Restoran Klemataria, Amuliani

 

U jedinom stalno naseljenom mestu, zapravo seocu, na ostrvu Amuliani, ima svega desetak restorana. Restoran Klemataria se nalazi u jednoj od ulica kojom smo stalno prolazili na putu do plaže.

Spolja ne deluje atraktivno, ali enterijer ovog restorana odaje bolji utisak. Uređen je u tradicionalnom grčkom stilu sa mnoštvom etno detalja, a osim toga, na sred restorana je fontana okružena zelenilom.

Na meniju su pretežno jela od mesa i ribe. Postoji i skroman izbor porcija za vegane. Kvalitet hrane je dobar, kao i veličine porcija, a cene su prosečne za Amuliani.

Zapadni Krit

 

Najveće i najjužnije grčko ostrvo krasi više od 1000 km duga obala sa raznovrsnim plažama, od kojih su meni najdraže peščane, a peska ima u širokoj paleti boja. Tako na Kritu možete naići na beli, sivkasti, zlatasti, crveni i roze pesak. Kao kontrast nepreglednim plažama, kroz unutrašnjost ostrva protežu se planinski masivi sa vrhovima iznad 2000 m nadmorske visine, a tu su i kanjoni, klisure, maslinjaci i neizbežni zrikavci :). Ali Krit je mnogo više od lepih plaža i divlje prirode. Poznat je po Minojskoj civilizaciji, pa su danas neke od najposećenijih turističkih atrakcija na Kritu upravo ostaci naselja, koja datiraju čak 3000 godina pre nove ere.

Po mojoj proceni, za obilazak svega što je interesantno na Kritu treba bar mesec dana, za šta naravno, nismo imali ni vremena ni novca. Na zapadu se nalaze neke od najlepših plaža ne samo na Kritu već i u celoj Grčkoj i to je presudilo da odmor provedemo na zapadnom delu ovog ostrva.

Bili smo stacionirani u Geraniju, seocetu koje se nalazi oko 13 km zapadno od Hanije. Tačnije, bili smo u hotelu Venus beach,  koji je smešten na samom ulazu u Gerani, odmah do Plataniasa, na prelazu iz živahnog mesta, sa mnoštvom restorana i noćnih barova, u miran seoski kraj. Ova lokacija je zbog blizine starog i novog puta, odlična polazna tačka za obilazak zapadnog Krita. Gerani se nalazi na zapadnom delu plaže duge više od 10 km, koja se prostire od Stalosa do Tavronitisa. Iako je to fizički jedna plaža, ona se dosta razlikuje od mesta do mesta. U Stalosu i Agia Marini je peščana, sitan šljunak počinje da se meša sa peskom od Plataniasa, a iduću ka zapadu nailazi se na krupniji šljunak i potpuno šljunkovite plaže, kao što su u Malemeu i Tavronitisu. Preko puta ove plaže je ostrvce Thodorou, koje iz daljine podseća na čudovište, posebno zbog male pećine na južnom delu, koja ima oblik usta. Ovo ostrvo nije nastanjeno, a najbolje se vidi iz Agia Marine.

Već posle dva dana nam je dosadilo da budemo na jednoj plaži, pa smo krenuli u obilazak ostrva. Prva destinacija nam je bilo poluostrvo Akrotiri, koje se nalazi u blizini Hanije, gde je i aerodrom. Tu ima nekoliko veoma lepih plaža. U zalivu sa istočne strane su Marathi i Loutraki, predivne peščane plaže, okružene zelenilom i zavučene od gradske vreve i masovnog turizma, ali i od vetra, koji na Kritu zna da bude i neprijatan. Na istočnoj strani poluostrva kupali smo se na plaži Kalathas, koja nas je iznenadila neobičnim formacijama stena i interesantnim uvalicama. Bili smo i na Stavrosu, plaži na kojoj je sniman Grk Zorba. U povratku smo posetili manastir Agia Triada, okružen mirom i tišinom, koju remeti tek poneki turista, poput nas.

Kada se zađe u unutrašnjost poluostrva Akrotiri, posebno na njegovom severnom delu, nailazi se na kamenita brda sa oskudnim zelenilom i kozicama koje se po njima pentraju. Delić divljeg Krita, sa gustom šumom i divljim kozama koje iskaču na put, doživeli smo i u kanjonu Therisso, koji se nalazi oko 15 km južno od Hanije. Najveći kanjon na Kritu je Samaria, što ostavljamo za neku drugu posetu ovom ostrvu. 

Još zapadnije od „našeg“ Geranija kriju se rajske plaže, do kojih nije baš lako doći ali se vredi potruditi. Kada se krene prema zapadu, svi putevi vode ka Kisamosu. Pa ajde da ne preterujem, ne baš svi putevi, ali ono što Krićani nazivaju auto-putem definitivno vodi do Kisamosa. A odatle možete na više strana. Gde god da krenete nećete pogrešiti! Mi smo se najpre uputili ka plaži Falasarna. Na njoj smo proveli jedno prepodne i svim čulima uživali u njenim čarima. Plaža je ogromna i tu ima svega, od peska i raštrkanog drveća po plaži do šljunkovitih uvalica okruženih stenama. Iznad nje je jedan simpatičan kafić, odakle pića donose i na plažu.

Dalje smo nastavili ka Sfinariju, gde se nismo mnogo zadržavali jer na nas ta plaža i nije ostavila neki utisak. Prilično je dugačka, prekrivena krupnijim šljunkom, a uz nju se nalazi nekolicina veoma simpatičnih taverni, koje su mi se više svidele od same plaže. Ja ipak najviše volim pesak, a i bila sam nestrpljiva da vidim plažu Elafonisi!

Elafonisi se nalazi na krajnjem jugozapadnom delu Krita. Posle mnogo brda i krivina, stigli smo do te čuvene plaže. Njeno okruženje podseća na pustinju sa endemskim vrstama biljaka. A sama plaža je vrlo neobična i lepa, što zbog nekoliko interesantnih ostrvaca, što zbog stena koje izranjaju iz vode i rozikastog peska, koji se može videti na nekim njenim delovima. Voda je dosta plitka, što je idealno za decu i one koji vole da se brčkaju u plićaku ali za neko plivanje baš i nije... više je za lenčarenje i totalno opuštanje...

Na severo-zapadu ostrva je Balos. To je nestvarno lepa laguna sa neobično raspoređenim sprudovima, belim peskom i mnogo različitih plavih nijansi kristalno čistog mora. Kopneni put koji vodi do Balosa je neasfaltiran i veoma loš, pa smo rešili da idemo brodom. Brod polazi iz luke u Kisamosu, odakle nam je trebalo oko sat vremena do Balosa. Ispred lagune nas je čekao čamac, kojim smo se prevezli do obale. A tamo je usledila prava uživancija :). Balos ima dosta sličnosti sa plažom Elafonisi, što se ogleda pre svega u belom i roze pesku, rastinju oko plaže, kao i u kristalno čistom moru. Ali za razliku od Elafonisija, na Balosu ima i malo dublje vode, pa sam uživala i u plivanju.

U povratku smo obišli ostrvo Gramvousa, popeli se na tvrđavu na vrhu odakle se pruža fenomenalan pogled na Balos lagunu i malu plažu u podnožju ostrva. Na toj plažici najinteresantniji su ostaci jednog nasukanog broda, koji je pre 32 godine uništen na putovanju od Libije do Krita.

Posle Balosa, praktično ništa ne može da vas oduševi. Ipak, pomenula bih još neke plaže, koje se nalaze između Balosa i Hanije. Do Ravdouhe i Afrate, plaža smeštenih na različitim stranama poluostrva Rodopos, vode uski i krivudavi putevi koji se sa prilične visine spuštaju ka moru. Obe plaže su šljunkovite i interesantne su zbog toga što su u stenama koje ih okružuju urezane kapelice. Ko ne voli zavučene plaže, može se spustiti do Kolimbarija, gde se nalazi duga peščano-šljunkovita plaža, koja je u vreme naše posete bila gotovo prazna. 

Hanija nam je bila blizu i nekoliko puta smo je posetili. Jednom definitivno nije dovoljno. Grad Hanija je centar istoimene regije, koja obuhvata najzapadniji deo Krita. Za vreme vladavine Mletaka to je bila prestonica ostrva i u najužem gradskom jezgru je uspela da zadrži arhitekturu i duh tog vremena. Danas je Hanija drugi grad po veličini, a mnogi kažu i najlepši grad na Kritu. Ne znam da li je moguće da se Hanija nekome ne svidi. Taj grad je toliko šarmantan da prosto pleni na prvi pogled. Nisu u pitanju samo građevine, prelepa venecijanska luka, obala ili ljudi, već je sve to zajedno čini neodoljivom.

Jedan dan smo posvetili oblilasku oblasti Retimno, čiji je centar upravo grad Retimno, koji je i veoma popularno odredište turista. U starom delu grada je dosta izražen otomanski uticaj, što nije neobično s obzirom da su Turci skoro tri veka vladali ovim gradom. Međutim, ima dosta građevina koje svedoče o mletačkoj vladavini. Nezaobilazna je tvrđava Fortezza, koja se nalazi na brežuljku, odakle se pruža pogled na ceo grad. Postoji tvrdnja da je mesto na kojem se ona nalazi nekada bilo ostrvce, koje se vremenom pripojilo Kritu.

Iz Retimna smo se uputili ka najbližem mestu na Libijskom moru, Plakiasu. Putevi na jugu su dosta lošiji od onih na severnom delu ostrva, a ni saobraćajna signalizacija nije bolja. Nije retka pojava da postoji tabla u jednom smeru, a u drugom je nema ili da vidite u kom ste mestu tek kad iz njega izađete. Posebno me iznenadilo to što je veliki broj putokaza na engleskom prežvrljan. Shvatili smo to kao normalnu pojavu na Kritu jer smo svuda nailazili na takve table. Na putu ka Plakiasu naišli smo na impresivnu klisuru Kourtaliotiko sa masivnim stenama, gde je ludački duvao vetar. Brzo smo stigli do mesta Plakias i istoimene plaže. Libijsko more zaista ima fenomenalnu tamno plavu boju. Plaža u Plakiasu je ogromna i tog dana je bilo divno za kupanje.

U povratku smo svratili u Georgiopulos, koji se nalazi između Retimna i Hanije. Taj grad mi je bio u najužem izboru, kada smo planirali letovanje, pa me baš zanimalo da vidim šta smo propustili. Kada bih sada birala između Geranija i Georgiopulosa, nisam sigurna za koje bih se od ova dva mesta odlučila. Georgiopulos je veoma simpatičano mesto, življe od Geranija, sa plažom koja me nije fascinirala, ali sam primetila da u blizini ima lepših plaža. Na jednoj od njih smo proveli kasne popodnevne sate.

Glavni i najveći grad na Kritu, Heraklion od nas je bio udaljen više od 150 km, što nije nedostižno ali s obzirom da smo u jednom danu planirali posetu Heraklionu, Knososu, Festosu i Matali, shvatili smo da se nečega moramo odreći, pa je tako ovog puta otpao obilazak Herakliona. Dakle, prošli smo pored Herakliona i stigli u Knosos, nekadašnji centar minojske civilizacije sa čuvenom palatom i jednim od najstarijih vodovodnih sistema. To je mesto gde se prepliću mitovi, istorija i savremeno doba. Izgleda impozantno, a predstavlja i značajan izvor prihoda za Krićane jer je najposećeniji lokalitet na ostrvu. Zatim smo posetili Festos, takođe veoma značajno naselje iz vremena Minojaca. Kao i ostali arheološki lokaliteti koji pripadaju minojskoj kulturi, ni Festos se ne nalazi na obali već nekoliko kilometara severno do Libijskog mora.

Kad smo završili sa časom (tj. nekoliko časova) istorije, red je bio da se brčnemo :). Blizu Festosa je Matala, koja opet ima veze sa minojskom civilizacijom jer je u to doba predstavljala važnu luku. U stenama koje je okružuju mogu se videti ostaci nekadašnjih rimskih grobnica, koje su tokom 60-ih godina bile veoma popularne među hipicima. Odatle se nazire ostrvo Gavdos - najjužnija naseljena tačka Evrope. Na Matali je tog dana duvao veoma jak vetar, što nam je donekle pokvarilo boravak na ovoj plaži.

Nastavili smo ka obližnjoj plaži Komos, koja me nezavisno od vetra apsolutno fascinirala i bilo mi je strašno žao što nismo mogli da se zadržimo duže na toj predivnoj peščanoj plaži. 

Poslednje dana našeg letovanja na Kritu, proveli smo u okolini Hanije, a talasi su dosezali nekoliko metara i svuda su bile postavljene crvene zastavice, kao znak zabrane kupanja. Moram priznati da to nisam očekivala u drugoj polovini jula, ali ispostavilo se da je Krit pun iznenađenja...

Knosos

Gde god bili smešteni na Kritu neizostavno je posetiti najveće arheološko nalazište na ovom ostrvu i jedan od najznačajnijih arheoloških lokaliteta bronzanog doba na svetu.

Knosos se nalazi u blizini Herakliona i zauzima čak hektar površine sa brojnim prostorijama povezanim u jednu celinu, poput lavirinta. Složen arhitektonski plan i impozantnost otkrivenih ostataka građevine ukazuju da je to bio dvorac jednog od najmoćnijih vladara na Kritu.

Knosos je izgrađen na brdašcu Kefala i predstavljao je najveću minojsku palatu. Prema legendi palatu je sagradio atinski neimar Dedal i poznata je kao Minotaurov lavirint verovatno zbog toga što se sastojala od mnogo prostorija, povezanih slično lavirintu. Centar palate predstavljao je glavno dvorište. Sobe su bile male sa niskim tavanicama.

Važan deo nalazišta u okviru ovog lokaliteta odnosi se na veoma živopisne freske, kao što su freska na kojoj su prikazane žene u plavom, pretpostavlja se predstavnice aristokratije, zatim freska sa profilom devojke koja je nazvana "Mala Parižanka", kao i freska "Ples sa bikom". Takođe je interesantna freska na kojoj su prikazani delfini u jatu ribica, kao i princ među ljiljanima koji je naslikan u mnogo većoj veličini od realne.

Minojska civilizacija je postojala u periodu od 2600. do 1200. godine pre nove ere. Pretpostavlja se da je usled jakog zemljotresa 1700. godine pre nove ere prvobitna palata srušena i da je potom na istom mestu bila podignuta nova palata.

Knosos je otkrio Minos Kalokerinos 1878. godine, ali je najznačajnija iskopavanja vodio britanski arheolog Artur Evans. Danas Knosos svakodnevno poseti više hiljada turista koji, na ostrvu poznatom po raznovrsnim prirodnim lepotama, žele da dožive i svojevrstan vremeplov.