Lion

Poznat kao gastronomska prestonica Francuske i kolevka kinematografije u Evropi, a takođe prepoznatljiv po bogatom kulturno-istorijskom nasleđu, Lion je svakako grad koji vredi posetiti. Nama se desio neplanirano, a kao što važi i za mnoge druge stvari u životu, nekada je bolje nemati plan.

Ovog leta Lion je bio jedno veliko gradilište, što ga baš i ne čini turistički atraktivnim. Mnogi trgovi su bili raskopani, kao i neke od centralnih ulica, zbog čega su privremeno ukinute pojedine tramvajske linije. Metro je funkcionisao regularno, ali smo ga koristili samo dva puta tokom našeg četvorodnevnog boravka u Lionu jer razdaljine između turistički interesantnih mesta nisu toliko velike da se ne mogu obići peške. Bilo je dosta toplo ali ipak prelepo za šetnju, posebno pored reka gde ima drveća i prirodnog hlada.

Stekla sam utisak da se život u Lionu odvija oko reka, Rone i Saone, koja se uliva u Ronu baš u Lionu. Dakle, Lion ima ušće, kao i Beograd, a ima i istoimeni šoping mol, baš kao i naš grad. To je i jedini šoping mol koji smo posetili u Lionu. Lepo je osmišljen ali se ni po čemu specijalno ne izdvaja u odnosu na ostale šoping molove. Kod ušća reka se nalazi Prirodnjački muzej, koji je arhitektonski veoma interesantan. Zgrada je nepravilnog oblika sa fasadom koja predstavlja kombinaciju metala i stakla i svakako dominira tim delom grada.

U neposrednoj blizini Prirodnjačkog muzeja je postavljen veliki znak „Only Lyon“ uz neizbežnu maskotu lava, kao zaštitnog znaka Liona. Tu je takođe obeležje evropske prestonice pametnog turizma, priznanja koje je 2019. godine pripalo Lionu. Neki od razloga zbog kojih je Lion poneo ovu titulu su doprinos održivom razvoju u smislu energetske efikasnosti, pristupačnost saobraćajno-transportne mreže i primena pametne signalizacije, koja je prilagođena osobama sa invaliditetom. U planu je i primena virtuelne realnosti koja će posetiocima istorijskih lokaliteta omogućiti potpuni doživljaj starih vremena, dok će savremena mesta dobiti novu dimenziju.

Istorijske znamenitosti Liona su koncentrisane u Starom gradu, koji predstavlja jedno od najvećih mesta renesansne arhitekture u Evropi. Deli se na tri oblasti: Saint Jean, Saint Paul i Saint Georges, a ispresecan je mnogobrojnim uskim uličicama i tajnim prolazima, koji su među lokalcima poznati kao traboules. Prvobitno su služili za prenošenje svile i druge robe, a danas ih ima čak 40 koji su javno dostupni i predstavljaju svojevrsne turističke atrakcije.

U blizini grandiozne lionske katedrale Saint Jean i jednog od tajnih prolaza, nalazi se Muzej minijature i filma, u kojem se mogu videti specijalni efekti, kostimi i razni drugi originalni eksponati, korišćeni u evropskim i holivudskim filmovima. U ovom muzeju su postavljeni i brojni minijaturni setovi, kao što su znamenitosti Liona, pozorišta, restorani, prodavnice itd. Ljubiteljima filmske umetnosti je posebno interesantan Institut Lumijer koji se nalazi u Monplasiru, istorijskoj četvrti Liona, gde su braća Lumijer snimili prvi film.

Do jednog od najposećenijih mesta u Lionu, Bogorodičine bazilike, odnosno lionskog Notr Dama, može se stići funikularom ili peške. Mi nismo koristili funikular već smo pešačili do brda Fourviere, gde se nalazi bazilika sa panoramskim pogledom na Lion. Ova crkva je prelepe spoljašnjosti i unutrašnjosti. Podignuta je u znak zahvalnosti Bogorodici zbog spasavanja Liona od kuge, a istim povodom je osnovan i Festival svetlosti koji se održava 8. decembra svake godine i tokom kojeg se pale sveće u celom gradu. Na samo nekoliko koraka od dvorišta Bogorodičine bazilike, nalazi se La Tour Metallique - metalni toranj, čiji je smisao da valjda parira Ajfelovoj kuli. Metalni toranj više nije otvoren za javnost ali se, kao i Bogorodičina bazilika vidi iz gotovo celog Liona.

Najlepši vidikovci u Lionu se nalaze upravo na brdu Fourviere. Najposećeniji je svakako vidikovac iz dvorišta Bogorodičine bazilike, a osim tog vidikovca, lep pogled se pruža iz parka Jardin des Curiosites, na koji smo slučajno naišli dok smo se peli ka bazilici. Panoramu Liona kao sa razglednica doživeli smo i iz dobro očuvanog rimskog amfiteatra, gde se nalaze arheološke iskopine velikog i manjeg rimskog pozorišta.

Centar savremenog Liona je Presquile, koji se prostire između Rone i Saone. Tu se nalaze prelepi trgovi, brojne istorijske građevine i fontane, a naravno i mnoštvo restorana, kafića i prodavnica.

U Lionu je interesantno posetiti i Muzej tekstila, jezero i zoo vrt u parku Tete d’Or ili se samo šetati pored reka. Potrebna je samo dobra obuća i ceo grad se može prepešačiti bez problema. Ko više voli da koristi bicikl ili trotinet, i to je dobar način da se obiđe grad. Posebno su popularni trotineti, kojih ima bukvalno na svakom koraku.

Zahvaljujući low cost avio kompanijama i jeftinim avio kartama na relaciji Beograd – Lion, ovaj grad nam nikad nije bio dostupniji. Ipak, sve ostalo u Lionu daleko je od jeftinog. Transfer od aerodroma do centra Liona koštao nas je skoro kao avionska karta. Restorani, i oni izvikani i malo manje izvikani, takođe su prilično skupi. Ipak, bio bi greh ne probati čuveni francuski sir, kroasane i vino, ali restorane nismo posećivali svakodnevno. Srećom i u samoposlugama postoji dobar izbor hrane, poput obrok-salata, koje su mi bile omiljene. S obzirom na visoke temperature, koje su obeležile te avgustovske dane, nije nam mnogo više od toga ni trebalo.

Hotel Campanile, Lion

Hotel se nalazi na odličnoj lokaciji, blizu centra grada, reke, šetališta i prodavnica. Gotovo da nismo imali potrebe da koristimo gradski prevoz jer smo svuda išli peške. Soba u kojoj smo bili smešteni je veća nego što sam očekivala. Nije bilo mnogo nameštaja u sobi, ali sve deluje da je novo. Krevet je bio udoban. Na radnom stolu se nalazi ketle i nekoliko kesica čaja i kafe. Na TV-u je bilo vrlo malo kanala na engleskom ali nam to nije ni bilo potrebno pored dobre Wi-Fi konekcije.

Da smo u ovom hotelu ostali duže od četiri dana, mislim da bi mi nedostajali ormari. Umesto ormara postoje samo vešalice u predsoblju što je u redu za kraći boravak ali za duži sasvim sigurno nije. Kupatilo je pristojne veličine sa tuš kadom i sasvim dovoljno pribora, poput šampona, kupki i ostalog. Soba je svakodnevno čišćena i menjani su peškiri.

U hotelu je bilo moguće uplatiti doručak, ali je bio prilično skup, pa nismo izabrali tu opciju. Hotelski lobi je moderno i veoma simpatično uređen sa lepo uklopljenim detaljima. Preovladava ljubičasta boja, što mi se posebno svidelo :). U lobiju, pored recepcije, nalazi se bar, gde se može naručiti piće i nešto za gricnuti, kao na primer kroasan. Prostor odaje utisak skoro pa kućne atmosfere jer je tu veliki flat TV, kao i knjige na policama.

Interesantno je da su na ulazu u hotel parkirani trotineti, za kojima je „poludeo“ i Lion, pa se i u ovom hotelu mogu iznajmiti.

Restoran L'Epicerie, Lion

Pronaći jeftin francuski restoran u Lionu gotovo da je nemoguća misija. L'Epicerie je jedan od retkih restorana u centru grada sa koliko-toliko pristojnim cenama. Ovaj restoran se nalazi u srcu Liona, između reka Rone i Saone, nedaleko od trga Jacobins. U neposrednom okruženju postoji mnoštvo restorana i kafića. U Lionu je, kao i svuda, najjeftinija brza hrana, ali ako te lokale ne uzimamo u obzir, onda je L'Epicerie najjeftiniji restoran koji sam videla u Lionu i pri tom je autentičan francuski restoran.

Iako nije specijalno upadljiv, vrlo je simpatičan već na prvi pogled. Neguje starinski šarm, što se najviše uočava po enterijeru. Preko leta su svi u bašti, pa smo se i mi tu smestili. Pozitivno je što postoji meni na engleskom, jer to nije tako često u Lionu i što je usluga prilično efikasna, uprkos stalnoj gužvi u restoranu.
 
Nije mi se svidelo to što preferiraju hleb u skoro svakom jelu, tako da se meni praktično svodi na sendviče, doduše neobične, lepo aranžirane i ukusne sendviče. Jelovnik je prilagođen Francuzima, a kad si u Francuskoj, budi Francuz :). Prema tome, prilagodili smo se, bar na kratko, francuskoj kuhinji. Ipak, po mom mišljenju, u L'Epicerie je najbolje doći na doručak ili večeru. Ponuda vina je solidna. Takođe, imaju dobar izbor poslastica i to mi se ustvari najviše svidelo.

Azurna obala

Nadaleko poznata po svojoj glamuroznosti i prelepoj azurno plavoj boji mora, Azurna obala obuhvata deo francuske obale Sredozemnog mora. Naziva se još i Francuska rivijera, a „pesnički“ izraz Azurna obala može da zahvali Stefanu Liežearu, koji je 1887. izdao istoimenu knjigu. Najpopularnija turistička mesta na Azurnoj obali su: Kan, Nica, Menton, Sen Trope, Antib i Monako. Još od XVIII veka, Francuska rivijera je važila za destinaciju na kojoj su samo najbogatiji mogli sebi da priušte odmor, a tu i danas živi veliki broj poznatih i bogatih ličnosti. Turistima su najpristupačniji obilasci Azurne obale u okviru ekskurzija, kada se tek malo može osetiti duh tog famoznog glamura i luksuza. I ja spadam u tu kategoriju turista koji su Azurnu obalu obišli na ekskurziji.

Prvo smo svratili u Kan, koji sasvim sigurno ne bi bio toliko atraktivan da nije čuvenog filmskog festivala, koji se od 1946. godine održava u ovom gradu. Najprestižnija nagrada festivala je Zlatna palma, čiji je dobitnik bio i naš čuveni reditelj Emir Kusturica. Iako Kanski festival traje samo desetak dana, čini mi se da Kan cele godine živi za taj festival. Mi smo u Kanu bili početkom maja, nekoliko dana pre početka festivala i mogu reći da je nekako baš poseban osećaj stajati na stepeništu Palais des Festivals et des Congrès, gde koračaju najpoznatije filmske zvezde iz celog sveta. Osim flimskog festivala, Kan ima mnoštvo prodavnica skupih brendova i prelepu Kroazetu – šetalište dugo 2.5 km.

Još veće šetalište uz obalu ima Nica, u kojoj smo se malo duže zadržali. Nicu nazivaju kraljicom Azurne obale, a zvanično je njena prestonica. U Nici postoji veliki broj prelepo uređenih parkova i fontana, a panorama grada se najbolje može snimiti sa obližnjeg vidikovca. Pomenuto šetalište u Nici, koje se proteže u dužini od sedam kilometara, naziva se Engleska promenada, po engleskim turistima koji su skoro tri veka njeni stalni gosti. Šetalište se nalazi između šljunkovitih plaža i drvoreda palmi, iza kojih su smešteni brojni luksuzni hoteli. Osim bezbrižnosti i luksuza, Engleska promenada je, na žalost, 14. jula 2016. u svoju istoriju ubeležila tragično stradanje nedužnih ljudi tokom terorističkog napada.

Na putu iz Nice ka Monaku svratili smo u muzej parfema Galimard, koji se nalazi u malom planinskom mestu Ez. Tu nam je, osim muzeja, najinteresantnija bila prodavnica parfema, gde se Galimard proizvodi prodaju po fabričkim cenama. Sve je zapravo poteklo od porodične fabrike parfema koja na istom mestu postoji još od 1747. godine. Danas se u njoj proizvode koncentrati parfema sa različitim cvetnim i voćnim mirisnim notama. Svi ti mirisi se već posle četvrtog-petog pomešaju tako da ih više ne raspoznajete, pa nije ni malo lako izabrati pravi parfem... osim ako nemate redak talenat - izuzetno istančano čulo mirisa, tzv. profesionalni nos. Takvi ljudi obično rade u laboratorijama gde se proizvode parfemi. Bilo je veoma zanimljivo videti njihovu laboratoriju i demonstraciju proizvodnje mirišljavih sapuna.

Poslednja stanica nam je bila majušna Kneževina Monako, za koju kažu da je veličine Central parka u Njujorku. U Monaku sam se osećala kao u muzeju na otvorenom, dok je u Monte Karlu potpuno drugačija atmosfera! Tu prosto mora da vam proradi kockarski duh, čak i ako niste ni slutili da imate takvih afiniteta :). Kao šlag na tortu nam je došao veličanstveni vatromet, kojim se završio naš obilazak Azurne obale.

I dok se prisećam uspomena, rešila sam da svom narednom putovanju po Azurnoj obali dodam Sen Trope i Menton… kad tad :)