Translate

31.10.2019.

Restoran 7eme Art, Rabat


7eme Art je nastao kao kafeterija u sklopu istoimenog bioskopa. Lako se može pronaći jer je dobro lociran na mapi, za razliku od nekih drugih restorana u Rabatu, koji su dobro ocenjeni od strane putnika na netu ali nismo mogli da ih nađemo, jer su očigledno pogrešno uneti na google mape. 7eme Art se nalazi u centru Rabata, nedaleko od železničke stanice i u neposrednoj blizini parka Nouzhat Hassan.

Sa ulice mi je privukla pažnju bašta restorana 7eme Art, ukrašena brojnim skulpturama. Ovaj restoran je specifičan po tome što se tu nalazi mini izložba umetničkih dela, po čemu je i dobio naziv. U jednom delu bašte, pored stolova su postavljene figure "Marokanaca na usluzi". Kako mi reče jedan od radnika u restoranu: "Ta figura, to sam ja." Tu se takođe nalazi maketa starog marokanskog grada i maketa Hasanovog tornja. 
 
U drugom delu bašte su, u vidu vajarskih radova, prikazane i razne scene sa životinjama, likovi iz crtanih filmova, kao na primer Popaj koji nosi tažin, a tu su i druge skulpture hrane i poslastica. Bašta je velika i sastoji se iz više delova, tako da ceo prostor ne deluje pretrpan suvišnom dekoracijom.

Hrana je izvrsna, posebno pice i paste, a cene su prosečne ili malo iznad proseka za Rabat. Od pića mi se jako svideo banana smoothie, a moram priznati da me je ceđeni sok od pomorandže razočarao jer je na drugim mestima bolji.

Osoblje je ljubazno, mada većina ne zna ni reč engleskog i sporazumevali smo se pomoću google prevodioca. Svakako, 7eme Art je mesto na kojem sam se možda i najprijatnije osećala u Rabatu i jedan je od najmodernijih i najinteresantnijih kafe-restorana u gradu.

29.10.2019.

Restoran Castel Bab Had, Rabat


Castel Bab Had je jedan od brojnih restorana u blizini utvrđenja Bab El Had, koje ustvari predstavlja jednu od pet kapija, izgrađenih na zidinama starog grada u Rabatu. U tom delu grada je gotovo uvek velika gužva. Osim stanovnika Rabata, ima i dosta turista, koji kao i ja, žele da dožive pravi Rabat u svakom segmentu, pa i kroz hranu.

Posmatrajući ga sa ulice, Castel Bab Had je delovao skromno. Enterijer je takođe sveden ali u ovom restoranu ima tradicionalnih detalja koji su mi se veoma dopali, poput ornamenata i ćilima na tavanici, lustera u predvorju, slika najvećih znamenitosti Rabata i fotografija kralja i kraljevske porodice. Zapravo je izgledao kao neka kombinacija fast food kantine i tradicionalnog marokanskog restorana.

Na meniju, koji, kao i u većini restorana u Rabatu, nije na engleskom već samo na francuskom jeziku, bilo je svega, i brze hrane i kuvanih jela. Na prvi pogled su me prijatno iznenadile povoljne cene. Hleb ne naplaćuju dodatno, a uz svaki obrok služe i maslinke. U ovom restoranu sam prvi put probala tažin, tipično marokansko jelo koje se kuva u okrugloj zemljanoj posudi sa kupastim poklopcem, najčešće interesantno ukrašenim. Tažin se uglavnom pravi sa mesom, naravno ne svinjskim, i može imati mnogo različitih varijanti. Samo je važno da se priprema u odgovarajućoj zemljanoj posudi. Ja sam tom prilikom izabrala tažin sa povrćem. Jelo je bilo sveže pripremljeno sa dosta specifičnih začina i bilo je veoma ukusno, za mene taman jer nisam ni bila mnogo gladna. Ipak, porcija je dosta manja od porcija na koje smo navikli u restoranima u Srbiji.

U restoranu Castel Bab Had na jelo se čeka 15-20 minuta. To je bio slučaj i kada smo naručili tažin i drugi put, kada smo naručili ražnjiće, koji su bili posluženi u još manjoj porciji od tažina. Mislim da su oni navikli na male porcije i da se jednostavno tako hrane, zato me ne čudi što su Marokanci većinom mršavi :).

Sveže ceđeni sok od pomorandže u ovom restoranu je izvrstan i dosta jeftin, malo skuplji od onog koji na licu mesta pripremaju ulični prodavci. Izbor poslastica je oskudan i bolje je preskočiti slatkiš jer im je to najlošije od cele ponude.

Iako smo se suprug i ja jedva sporazumeli sa konobarem, koji ne zna nijednu reč engleskog, ljubaznost mu se ne može osporiti. Ipak, pri našoj drugoj poseti ovom restoranu, isti konobar nam nije ni pomenuo da vrati kusur i tim gestom nas je neprijatno iznenadio. Svakako bi dobio bakšiš ali ne da sam zaokružuje račun i određuje iznos bakšiša.

23.10.2019.

Đerdapska klisura


Najlepši deo Nacionalnog parka Đerdap čini impresivna Đerdapska klisura. To je najveća klisura u Evropi koja predstavlja prirodnu granicu između Srbije i Rumunije. Rumunski naziv za Đerdap je Gvozdena kapija, a isto značenje ima i na mađarskom, bugarskom, turskom, slovačkom i nemačkom jeziku.


Kako god da je zovete i odakle god da posmatrate ovu klisuru, sigurno vas neće ostaviti ravnodušnim. Postoji nekoliko vidikovaca sa kojih se možemo diviti lepoti Đerdapske klisure, kao što su: Veliki i Mali Štrbac, Ploče, Kovilovo i Sokolovac, a mislim da je još lepše doživeti je ploveći Dunavom.

Na krstarenje Đerdapskom klisurom krenuli smo iz Tekije i plovili smo do najužeg i najdubljeg dela Dunava. Bio je prelep, topao i sunčan septembarski dan. Tada već nije bilo vreme za kupanje u reci, ali je bilo savršeno za uživanje u romantičnom Dunavu. Našu plovidbu pratili su zvuci poznatih pesama o Dunavu. Bilo je tu i drugog repertoara ali su muzičari ostali dosledni etno zvuku :).

Đerdapska klisura se izdvaja po neprocenjivom bogatstvu u vidu arheoloških nalazišta i kulturno-istorijskih spomenika, od kojih su najpoznatiji Lepenski Vir, Golubački grad, ostaci utvrđenja Diana, Trajanovog mosta i Trajanove table i skulptura Decebala.

Trajanova tabla se može videti samo sa reke. Na njoj je uklesan tekst na latinskom jeziku, koji svedoči o zaslugama cara Trajana za završetak puta za Dakiju. Impresionirala me je i ogromna stena koja je cela isklesana u liku poslednjeg kralja Dakije, Decebala. Ova kamena skulptura nalazi se na rumunskoj strani Dunava i visoka je čak 40 metara. To je najveća klesana skulptura u Evropi. Na njoj je Decebalovo oko dugo 4,3 metra, a nos je dugačak sedam i širok četiri metra!

Na oko kilometar udaljenosti od skulpture Decebala, nalazi se rumunski pravoslavni manastir Mrakonja podignut na ostacima crkve iz XV veka. Ovaj manastir su rušili Turci, a i danas njegovi ostaci leže na dnu Đerdapskog jezera.

Tokom tročasovne plovidbe, koja je bila baš lagana i natenane, osim što smo upijali prirodne lepote Đerdapske klisure i divili se istorijskim znamenitostima, uživali smo i u gastronomskim specijalitetima ovog dela Srbije. Tako sam prvi put probala vlaški paprikaš i miročki sir - bareni kravlji sir, koji se priprema samo na prostoru Đerdapa.