Translate

31.07.2018.

Bogovinska pećina

Iako je jedna od najlepših i najdužih pećina u Srbiji, Bogovinska pećina je ostala skrivena i prilično nepoznata. U ovu pećinu ne možete doći nenajavljeni i bez pratnje jer je inače zaključana. Najpre sam pozvala turističku organizaciju opštine Boljevac, najavila mene i supruga i samo za nas dvoje (jer u tom trenutku nije bilo drugih zainteresovanih turista) organizovali su izlet u selo Bogovina gde se nalazi Bogovinska pećina.

Napolju je bilo veoma toplo, ali su nam ipak savetovali da ponesemo nešto sa dugim nogavicama i rukavima jer je u pećini temperatura konstantno 10°C. Od preko 6 km dugačke pećine, uređeno je samo 540 m staze koja je uzdignuta od rečnog korita i gde postoji pristup najlepšim dvoranama pećine. Tu se po bogatstvu pećinskog nakita izdvajaju Koncertna, Rudarska i Hajdučka dvorana.

Vodiči iz turističke organizacije Boljevca detaljno su nam objašnjavali istorijat pećine, specifičnosti svake dvorane i značenje pojedinih karakterističnih ukrasa. Koncertna dvorana je naziv dobila po svojoj akustičnosti, zbog čega je idealna za održavanje koncerata i drugih umetničkih sadržaja. Njen severni zid obložen je monumentalnim ukrasima, pa na taj način ceo prostor izgleda svečanije i impozantnije. Rudarska dvorana je posvećena rudarima iz rudnika koji je od pećine udaljen oko 2 km. Hajdučka dvorana je specifična po rozikastom stalagmitu visine 10 m, koji zapravo simbolizuje Hajduk Veljka, blizu kog se nalazi još jedan interesantan ukras - simbol Čučuk Stane.

U uređenom delu Bogovinske pećine nalazi se još nekoliko dvorana, kao što su Čegar, Nevesta, Kristalni svetlucavi slapovi i još nekoliko drugih. Pećina je impresivna ali jedino mi se nije svidelo to što osvetljenje u pećini nije baš najbolje. Nadam se da će to poboljšati u narednom periodu, kao i da će omogućiti nesmetan prilaz još nekim delovima pećine koji uopšte nisu osvetljeni i do kojih se sada može doći samo uz pratnju posebno obučenog vodiča i naravno uz obavezne lampe.
 

28.07.2018.

Rtanj


Najmisterioznija i najinteresantnija planina u Evropi nalazi se na oko 200 km od Beograda, skoro pa u komšiluku :). Rtanj je oduvek privlačio pažnju ljudi zbog svog oblika, misterioznih pojava i lekovitog bilja koje raste na ovoj planini.

Očigledno je da je geometrija Rtnja veoma interesantna i da je odlikuju neobične zakonitosti. Najistaknutiji vrhovi ove planine piramidalnog oblika su Kusak, Baba i Šiljak, koji kada se povežu imaginarnom linijom, formiraju jednakostranični trougao.

Za Rtanj se vezuju razne priče, od kojih su najrasprostranjenije one o vanzemaljcima. Ufolozi čak smatraju da je Rtanj centar vanzemaljskog života i paranormalnih pojava u celom svetu. Po njihovim tvrdnjama iznad Rtnja nadleću svetleće kugle i u unutrašnjosti ove planine postoji heliodrom na koji sleću vanzemaljci. Poznate su i priče o dvorcu čarobnjaka koji je živeo na ovom mestu i bio visok koliko i današnja planina, pa da Rtanj i dalje skriva zlato i dragulje iz tog vremena. Podstaknuti tim legendama, tragači za skrivenim blagom su u nekoliko navrata razrušili kapelicu posvećenu Svetom Đorđu na vrhu planine. Međutim, jedino je dokazano da unutar ove planine postoje ogromne podzemne prostorije, kao i pećine i odaje ispod zemlje, a merenjima je utvrđeno da na Rtnju postoje neprekidne promene energetskih polja i da vrh Rtnja pretežno upija energiju, dok podnožje ove planine uglavnom zrači.

Ne videh nijednu misterioznu pojavu za vreme našeg relativno kratkog boravka na Rtnju ali sam videla mnogo lepih pejzaža, šume, livade, reke i potoke i ono što nama koji živimo u velikim gradovima najviše treba, a to je, naravno, čist vazduh! Jedno od najprijatnijih otkrića na Rtnju za mene je bila reka Mirovštica, skrivena u šumi. Tu postoji i improvizovano izletište sa klupama, drvenim mostićima i ljuljaškom od gume. U vrelim letnjim danima jako mi je prijao boravak pored ove rečice. Ništa bolje ne gasi žeđ od čiste izvorske vode, a u blizini postoji nekoliko česmi sa hladnom izvorskom vodom. U podnožju Rtnja smo takođe posetili Ilinsko vrelo i zavičajnu kuću vajarke Ljubinke Savić Grasi, koja se nalazi u neposrednoj blizini vrela.

Lekovito bilje je još jedan od razloga popularnosti Rtnja. Nadaleko je čuven rtanjski čaj koji se koristi za olakšavanje varenja, protiv upale mokraćnih kanala, kao pomoćno sredstvo za lečenje dijabetesa, kao afrodizijak i za jačanje imuniteta. Na Rtnju sam nabavila još neke čajeve. Iako je odnedavno na snazi zabrana branja biljaka od kojih se pravi rtanjski čaj, u svakoj drugoj kući se prodaju čajevi. Jedan od najpoznatijih stanovnika u podnožju Rtnja je Dragan Šou, koji suši rtanjsko bilje i prodaje čajeve, rakiju i med, a specifičan je po svom gostoprimstvu i brojnim interesantnim pričama koje od njega možete čuti. Voli da priča o istoriji Rtnja, legendama i naravno vanzemaljcima.

Nedaleko od Rtnja se nalaze još neka interesantna mesta i lokaliteti, koje svakako vredi posetiti. Južno od Rtnja je Sokobanja, severno je Bogovinska pećina, još severnije Lazarev kanjon i pećina, a severoistočno se nalazi Felix Romuliana. Ovaj kraj je bogat i istorijski i po svojim prirodnim lepotama, a za mene su prijatno iznenađenje bili zaposleni u turističkoj organizaciji opštine Boljevac, koji su nam pomogli u istraživanju prelepog Rtnja i okoline.

20.07.2018.

Etno hotel Balašević, Rtanj


Komentari putnika na netu o etno hotelu Balašević na Rtnju bacili su me u rebus, da li je to fantastičan hotel za odmor i relaksaciju ili mesto za izbegavanje? Posebno me zaintrigiralo to što se na forumima ljudi praktično svađaju oko ponude i usluge u ovom hotelu. Morala sam da proverim uživo odakle toliko kontroverznih komentara.

Moj prvi utisak bio je da je hotel pristupačan. Ok, oko toga se većina slaže. Iz Beograda se za oko dva sata vožnje stiže do ovog hotelskog kompleksa, koji je smešten uz magistralni put, na obroncima planine Rtanj. Blizu je puta, što je dobro zbog pristupačnosti hotela, a kućice sa apartmanima su ipak dovoljno udaljene, tako da saobraćaj ne remeti mir i tišinu, što je jako važno jer zbog toga i dolazimo na ovakva mesta. Neki navode da im je smetao lavež pasa lutalica koji se šetaju oko hotela. Nama ništa nije smetalo! Bilo je nekoliko pasa koje smo povremeno viđali u bašti hotela ali daleko od toga da smo ih čuli u apartmanu i da zbog toga nismo mogli da odmaramo.

Drugi utisak je takođe bio pozitivan, a to je da je bazen izuzetno maštovito osmišljen kao pećina koja se sastoji iz nekoliko delova povezanih mostićima, a tu su i slapovi, hidromasažeri i đakuzi. Ako ne računam vreme spavanja, dok smo boravili u Etno hotelu Balašević, najviše vremena sam provodila upravo u bazenu i oko njega. Ležaljke su postavljene na travnatim površinama, a tu se nalazi i bar gde služe razna osvežavajuća pića i sladolede. Iz bašte se pruža pogled na vrh misterioznog Rtnja, što ugođaj čini potpunim. Što se bazena tiče, najviše su mi se svideli hidromasažeri, a smetalo mi je jedino to što voda u delu gde je đakuzi nije bila dovoljno topla. U ostatku bazena je bila toplija voda, a baš u đakuziju temperatura vode treba da bude za nekoliko stepeni toplija nego u drugim delovima bazena jer je njegova poenta totalno opuštanje.

Sobu bih navela kao treći utisak i isto bih je tako i rangirala u odnosu na ostalo što nudi hotel. Bili smo smešteni u zasebnoj kućici, u sobi na spratu, za koju u prvi mah nisam imala nikakve zamerke. Soba je jednostavno uređena i naravno u etno fazonu je. Imali smo simpatičnu drvenu terasu i malo kupatilo.

Četvrti utisak se odnosi na restoran koji je, čini mi se, od svih hotelskih sadržaja najviše kritikovan. U restoran dolaze i gosti koji nisu smešteni u hotelu, pa možda otuda toliko komentara. Restoran je uređen u etno stilu, kao i ceo kompleks. Imali smo doručak koji je organizovan po principu samoposluživanja sa domaćom hranom. Mi nismo uplatili polupansion mada smo svaki dan ručali u hotelu. Hrana je ukusna ali nije ništa specijalno u odnosu na druge etno restorane, a cene su solidno jake. Na posluženje smo ponekad čekali malo duže, ali ni to nije bilo nešto preterano niti bih im na tome zamerila jer se dešavalo da malo duže čekamo samo u periodima velike posećenosti restorana.

I konačno, a po mom mišljenju ključno je održavanje celog kompleksa. To im je najslabija karika. Šteta je da se prostor koji je projektovan sa puno stila i ukusa ne održava adekvatno. Za tri dana našeg boravka u hotelu, soba nijednom nije bila očišćena, čak ni kantu za smeće nisu praznili. Na terasi je bilo paučine, a i pored bazena smo (doduše samo jednog dana) primetili nekoliko otpadaka, iako je voda u bazenu bila čista. Nije alarmantno ali može i treba da bude bolje održavanje.

Da li bih se vratila u Etno hotel Rtanj Balašević? Da, bez dvoumljenja. Zašto? Zato što sam uživala u prirodi, sunčanju, brčkanju u bazenu i hrani i zato što u blizini ima mnogo toga zanimljivog da se vidi i doživi.

17.07.2018.

Sokobanja

Soko banja - Soko grad, dođeš star, a odeš mlad. Ova krilatica, čiji je autor Branislav Nušić, uvek mi je bila smešna ali je i originalna i efektna, mora se priznati. Naziv ove banje po pravilu se piše kao jedna reč, pa bi trebalo tako i da se izgovara iako je uobičajeno da ga izgovaramo kao dve reči. Kako god, Sokobanja je jedna od najvećih i najposećenijih banja u Srbiji. Smeštena je na nadmorskoj visini od 400 m i najvećim svojim delom oslanja se na planinu Ozren. U njoj je prisutna visoka koncentracija kiseonika, ozona i negativnih jona u vazduhu, što u kombinaciji sa povoljnim atmosferskim pritiskom i radonom, kao i odsustvom zagađenja i veoma malo vetrovitih dana godišnje, doprinosi tome da Sokobanja postane poznati klimatski centar i vazdušna banja, posebno pogodna za lečenje plućnih oboljenja.

Interesantno je da je Sokobanja prva ekološka opština u Srbiji sa najdužom tradicijom razvoja banjskog turizma. Ovde postoji šest glavnih termalnih izvora sa temperaturom vode od 28 do 45°C, koji spadaju među najradioaktivnije izvore u Srbiji. Kažu da je svaki posetilac ove banje izložen blagoj inhalaciji zbog tih radioaktivnih gasova, što ima blagotvorno dejstvo na disajne organe i uopšte ceo organizam. Za astmatičare i druge plućne bolesnike primenjuje se posebno lečenje inhalacijom koje podrazumeva udisanje gasova i pare radioaktivne vode. Ipak, najčešći (i najlepši :)) oblik lečenja je kupanje u termalnim vodama, što prija svima.

Sokobanja ima nekoliko lepih parkova koji su nastali zahvaljujući lekovitim vodama. U centralnom gradskom parku postoji nekoliko termalnih izvora, a kroz ovaj park protiče i Vrelski potok koji se u severnom delu parka sastavlja sa termalnim podzemnim potokom i dalje se zajedno ulivaju u reku Moravicu. Centralni gradski park je poznat i kao „park kod kupatila“ jer se na ivici ovog parka, uz gradsko šetalište, nalazi Rimsko kupatilo Amam, koje je poznatije kao Tursko kupatilo. Izgradili su ga Rimljani da bi koristili blagodeti termo-mineralne vode. Preko puta je Milošev konak. Sokobanja ima još nekoliko lepih parkova, kao što su park Banjica i park na Vrelu.

Najpoznatije izletište u Sokobanji je Lepterija, koja je samo 1,5 km udaljena od centra banje. U tom delu dolaze do izražaja sve prirodne lepote Sokobanje. Prelepa Moravica, koja krivuda kroz gustu šumu sa svojim virovima i brzacima, mislim da nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ja bih mogla satima samo da slušam žubor reke jer je to zvuk koji me najviše opušta. Na desoj obali Moravice se nalazi interesantan fenomen - lik Bogorodice sa Isusom u naručju, koji je prirodno izobražen u steni. U blizini je i crkva posvećena rođenju Presvete Bogorodice, koja je podignuta na temeljima hrama iz četrnaestog veka.
 
U okviru Lepterije posebno prijatno mesto je restoran Marko Polo, koji je poznatiji po svom ranijem nazivu Pećina jer je smešten ispod velike stene koja pravi fenomenalan hlad preko leta, a zaklon kada pada kiša. Na uzvišenju, nedaleko od ovog restorana nalazi se Soko grad, ustvari ostaci srednjevekovnog grada od kojeg je sačuvana samo jedna kula. Odatle se pruža prelep pogled na okolna šumovita brda.

08.07.2018.

Sorento

„Ako ste planirali da se kupate, zaboravite!“ bile su reči dobrodošlice našeg turističkog vodiča u Sorentu. Druga polovina jula, sunce upeklo, mi stigle na letovanje od petnaest dana, ispred nas more... pa ko bi još očekivao da se kupa?! Istina, u Sorentu nema puno plaža, a i te malobrojne plaže su prilično nepristupačne i skupe.
Za suncobran i dve ležaljke u proseku treba izdvojiti 25 - 30 evra, ali na skoro svakoj plaži postoji deo gde možete da postavite svoj suncobran i ispružite peškir za dž. Takođe, većina hotela nudi besplatno korišćenje sadržaja određenih plaža. Na primer, za goste hotela Atlantic Palace u kojem smo boravile drugarica (sada kuma) i ja, korišćenje svih sadržaja plaže hotela Sea Club Conca Azzurra bilo je besplatno, uključujući i prevoz do plaže, koji je svaki put predstavljao poseban doživljaj. Ali u Sorentu se sve pretvori u avanturu, takvo je bar moje iskustvo...

Sorento je gradić u Kampaniji smešten na litici iznad mora. Sorento nije samo letovalište, to nije samo neobična obala, uske ulice, fasade vedrih boja, već su tu i neposredni, srdačni, gostoljubivi ljudi. Kad god nam je trebala neka pomoć, svi su nam izlazili u susret, od osoblja hotela do slučajnih prolaznika.

Nas je od hotela do centra grada delilo oko 2 km. Odmah po dolasku smo krenule peške u istraživanje okoline i zaputile se ka centru. Na naše iznenađenje, na najvećem delu puta nema trotoara, a s obzirom da je ulica koja vodi do grada veoma uska i krivudava i da Italijani sumanuto voze, nije baš dobra ideja ići peške. Naravno, postoji autobuska linija javnog gradskog prevoza koja staje ispred hotela Atlantic Palace i vodi do centra, a takođe hotel poseduje mini bus koji nekoliko puta dnevno saobraća do grada.

Na putu do grada ima nekoliko prelepih vidikovaca. U daljini smo primetile i neke plaže, do kojih nam se u prvi mah činilo da možemo doći jedino padobranom! Marina Grande je bila prva plaža na koju smo se spustile. Plaža je mala, ulaz na nju se ne plaća niti ima suncobrana za iznajmljivanje. Tu se nalazi mala luka, po kojoj je cela četvrt dobila naziv jer je nekada to bila glavna luka. Ona kao da se zamrzla u nekim starim vremenima. Čamci i ribarske mreže odaju utisak pravog ribarskog sela. Okolo se može videti veš na balkonima oronulih zgrada, puno cveća i drugih interesantnih detalja.

Centralni trg u Sorentu je Tasso, nazvan po pesniku koji je rođen u Sorentu. Tu se nalazi i spomenik podignut u njegovu čast, kao i Basilica di San Antonino. U blizini je muzej Correale sa mnoštvom vrednih umetničkih ostvarenja, delova arheološkog nasleđa, kao i nameštaja, keramike i ručno rađenih predmeta od drveta.
 
Duž svih trgova i manjih ulica, ređaju se restorani i kafići. Izbor je zaista veliki i u letnjoj sezoni je vrlo živahno ali ne preterano bučno. Ne znam da li se nešto promenilo u međuvremenu, ali u vreme mog boravka u Sorentu, dominirali su engleski turisti.


Simbol Sorenta je limun ali i liker od limuna – limončelo. Ovo piće je i nezaobilazni suvenir koji se prodaje u različitim zanimljivim ambalažama. Inače, cela oblast je poznata po proizvodnji maslina i južnog voća. U nekim centralnim ulicama Sorenta postoje drvoredi pomorandži, koje niko ne bere :). U ovom gradu i okolini se takođe proizvode dobra vina i kvalitetna maslinova ulja. 

Sorento je malo mesto i lako se može obići peške ali ko želi može se provozati vozićem koji polazi sa trga Tasso i obilazi centar grada. Mi smo jedno veče iz čiste radoznalosti napravile krug vozićem. Naravno, postoje i oni City Sightseeing busevi koji su zgodni za obilazak ne samo centra grada već i okoline. Po mom mišljenju, njih treba koristiti pri kraćim posetama gradu. 

Iako smo upozorene da se ne nadamo kupanju na plažama Sorenta i okoline, mi smo svakodnevno uživale u Tirenskom moru. Najviše smo boravile na plaži hotela, koji sam već pomenula, Sea Club Conca Azzurra. On se nalazi u mestu Massa Lubrense, koje je nekoliko kilometara udaljeno od centra Sorenta. Ovaj hotel i plaža smešteni su ispod visoke litice, do koje je pravi podvig spustiti se, a još veći podvig popeti se do glavnog puta. Mi smo išle hotelskim kombijem i skoro uvek je bilo vrištanja na tom najstrmijem delu puta. Jednom nam se, pri povratku sa plaže, desilo da je jedan čovek morao da izađe iz kombija jer je bilo preveliko opterećenje i jednostavno kombi nije mogao da prevaziđe uspon. Iako nepristupačna, a možda baš zbog toga, ova plaža je mnogo lepša od onih u centru grada. Na njoj ima manjeg i većeg kamenja, a na nekoliko mesta postoje stepenice kojima se može ući u more. Mi smo uglavnom ulazile na jednom mestu koje je nakon nekoliko dana, imalo traku sa upozorenjem da je tu ulaz zabranjen zbog velikog kamenja. Mislim da nije bilo potrebe za tim, samo treba biti oprezan pri ulasku u vodu. A voda je kristalno čista. Na plaži ima i uređenih travnatih površina sa drvenim ležaljkama i suncobranima od trske. Uz more se nalazi bazen, za one koji više vole da se kupaju u bazenu. Što se mene tiče, taj bazen je čist višak. Ulaz na plažu se plaća (regularna cena je bila 30 evra za dve osobe) osim ako ne postoji neki drugi aranžman sa hotelom u kojem ste smešteni.

Plaže u centru grada su šljunkovito-peščane ali čistoća plaža i mora je dosta lošija od prethodno opisane plaže. Neke su opremljene ležaljkama i suncobranima, dok se na manjim plažama može postaviti i sopstveni suncobran. 

U Sorentu se nalazi nekoliko javnih parkova, od kojih je najlepši gradski park u blizini hotela Imperial Tramontano. Park je, kako i priliči jednom mediteranskom gradu, prepun palmi, ali ima i borova i puno raznobojnog cveća. Tu se nalazi terasa sa koje se pruža pogled na gradske plaže i luku, a u daljini se vide obrisi Napulja i Vezuva.

Od centra do glavne luke u Sorentu ima nekoliko stotina stepenika, što nije loše za kondiciju, posebno u povratku. Koga mrzi da pešači, može da se spusti, tj. popne liftom. Iz glavne luke, redovne brodske linije povezuju Sorento sa okolnim mestima: Napuljem, Kaprijem, Amalfijem, Positanom i Iskijom. Mi smo te linije veoma dobro iskoristile jer smo do svih ovih mesta stizale morskim putem (jedino smo u Napulj išle vozom). Cela obala je izuzetno interesantna i svaki grad ima poseban šarm, ali od svega (van Sorenta) najviše mi se svidelo vulkansko ostrvo - Iskija. Kada boravite u Sorentu, nikako ne smete propustiti Pompeju, koja je oko tridesetak kilometara udaljena od Sorenta, u pravcu Napulja. Još bliže Napulju je Vezuv, jedini aktivni vulkan na kopnenom delu Evrope, koji je i kriv za nestanak Pompeje. Sad mi je žao što nismo obišle Vezuv, ali eto, ostaje nešto za drugi put.

I kao što kažu stihovi popularne pesme s početka dvadesetog veka: Vir 'o mare quant’è bello, Ispira tantu sentimento ... Torna a Surriento... Zaista je poseban taj Sorento... Gledajući fotografije, vraćaju mi se uspomene, koje ustvari nisu ni izbledele... i vratiću se u Sorento... jednog dana, da vidim mogu li išta godine ovom gradu.