Translate

25.09.2017.

Torre Galatea



Uprkos bogatoj istoriji, građevinama i muzejima koji o tome svedoče, Figueras ne bi predstavljao ni izbliza turistički atraktivno mesto da nije kontroverznog i ekscentričnog umetnika Salvadora Dalija, koji je u svom rodnom Figuerasu osnovao muzej, danas osnovno obeležje i može se reći sinonim za Figueras.

Figueras je najbliži grad špansko-francuskoj granici, a od Barselone je udaljen 140 km, tako da je pri poseti Barseloni vrlo zgodno posetiti i ovo mesto, kojim dominira čuveni Dalijev muzej - Torre Galatea. Na putu ka muzeju, na La Rambli nalazi se Dalijevo lice, koje izgleda iskrivljeno i razvučeno kada se posmatra na podu, ali je slika realna u konveksnom ogledalu.

Muzej je smešten u crvenoj tvrđavi sa kulom, koja je prepoznatljiva po ogromnim belim skulpturama u obliku jaja na vrhu. Po celoj fasadi su u pravilnim razmacima postavljene neobične „figurice“ koje po nekim tumačenjima simbolišu hleb, dok po drugim interpretacijama predstavljaju simbol ljudskog izmeta, što je samo nagoveštaj kontroverznosti kojom odiše Dalijev muzej.

Salvador Dali je najistaknutiji predstavnik nadrealizma. Veliki uticaj na njegovo stvaralaštvo imala je njegova supruga Gala, poreklom Ruskinja, koja je bila deset godina starija od njega. Na putu za Figueras saznali smo mnogo neobičnih situacija iz njihovog braka i druženja sa njihovim prijateljima. Osim nekih bizarnih detalja iz njihovog intimnog života, meni je najupečatljivija bila priča da su se na maskenbalu koji su organizovli njihovi prijatelji, nedugo nakon što su izgubili bebu, Dali i njegova Gala pojavili obučeni kao bebe. Dalijev neobičan privatni život u velikoj meri se ogledao kroz njegovo umetničko stvaralaštvo. On je, za razliku od mnogih slavnih slikara, imao sreću da unovči svoj talenat i da se za života obogati, pa je tako i uspeo da kupi teatar u Figuerasu koji je pretvorio u muzej.

U ovom muzeju se nalaze slike i predmeti iz svih faza Dalijevog stvaralaštva. Jedna od najupečatljivijih i najpoznatijih instalacija je portret glumice Mej Vest, čiji su delovi lica sastavljeni od delova nameštaja: dvosed je u obliku usana, komoda ima oblik nosa itd. Međutim, dok se prolazi kroz ovu prostoriju, taj nameštaj ne izgleda ništa posebno u odnosu na ostatak muzeja, sve dok se ne pogleda „od gore“ kroz lupu koja je postavljena na stepeništu u centralnom delu prostorije, odakle se jasno uočava portret glumice.

Na Dalija je snažan uticaj ostavilo i poznanstvo sa čuvenim psiho-analitičarem Sigmundom Frojdom, tako da mnogi njegovi radovi predstavljaju različite iluzije nadrealnog, kao što je slika na kojoj se, u zavisnosti od udaljenosti i ugla posmatranja, vidi naga Gala ili portret Abrahama Linkolna.

U ovom muzeju nisu neobične samo slike i nameštaj, već je svaki detalj jedinstven i predstavlja priču za sebe. Na svakom koraku su iznenađenja, bilo da se radi o stepeništu, plafonima, skulpturama, delovima nameštaja ili nakitu. Tako je tavanica velikog antrea koji vodi ka umetnikovoj spavaćoj sobi oslikana u stilu Sikstinske kapele u Vatikanu sa figurama Gale i Dalija, dok je u spavaćoj sobi najupečatljiviji naravno krevet sa nogicama u obliku morskih stvorenja i dnom u obliku školjke. Sve je to naravno osmislio sam Dali. Dali je i sahranjen u suterenu svog muzeja i njegova grobnica je takođe otvorena za javnost.

O atraktivnosti Dalijevog muzeja govori i podatak da je to drugi najposećeniji muzej u Španiji, odmah iza čuvenog muzeja Prado u Madridu.

21.09.2017.

Barselona



Moj prvi susret sa Španijom desio se upravo u Barseloni, proleća 2007. godine. Od tada sam Barselonu posetila još dva puta i svaki put me iznova očarala. To je grad u koji bih mogla da se preselim... odmah :).

Prva asocijacija na prestonicu Katalonije je neobična arhitektura po kojoj je Barselona jedinstvena u svetu. Najveće zasluge za to idu naravno čuvenom arhitekti Gaudiju koji je ceo svoj život posvetio stvaralaštvu. Čak sedam njegovih dela uvršćeno je u svetsku kulturnu baštinu UNESCO-a.

Najposećenija građevina u Barseloni je Sagrada Familia koja se i dalje dograđuje. Gaudi je projekat njene izgradnje preuzeo 1882. godine, a poslednjih petnaest godina svog života posvetio je isključivo izgradnji te crkve. Čini mi se da se po ovom grandioznom hramu najbolje može videti neponovljiva Gaudijeva genijalnost jer se jasno uočavaju razlike između starih i novih delova građevine. Ono što kvari prvi utisak su kranovi kojih uvek ima okolo. Radovi u unutrašnjem delu ove bazilike završeni su 2010., dok se konačni završetak izgradnje Sagrada Familije očekuje 2028. godine.

U jednoj od centralnih i najprometnijih ulica Barselone, Passeig de Gràcia, nalaze se čuvene Gaudijeve kuće nastale u prvoj deceniji dvadesetog veka: Casa Batllo i Casa Milla, poznata i kao La Pedrera. Zajedničko za obe su talasasti oblici, koji su karakteristični za Gaudijev stil. Spoljašnjost građevine Casa Batllo ukrašena je mozaicima. Ova zgrada izgleda kao da je napravljena od delova skeleta, pa je stanovnici Barselone često nazivaju kućom od kostiju. Casa Milla je prepoznatljiva po balkonima i prozorima sa ukrasnim elementima od kovanog gvožđa. Obe su nezaobilazne u svim turističkim obilascima Barselone.

Na mene je, od svih Gaudijevih dela, najveći utisak ostavio Park Guell, koji je naziv dobio po Gaudijevom glavnom klijentu i meceni Eusebiu Guellu. Centralno mesto u parku zauzima terasa neobičnog oblika na čijoj ogradi se nalaze prelepi mozaici. Na glavnom ulazu je fontana u obliku zmaja, a talasaste forme i mozaici dominiraju celim parkom. U ovom kompleksu bajkovitih građevina nalazi se i Gaudijeva kuća opremljena nameštajem koji je on dizajnirao. U njoj je Gaudi proveo poslednjih dvadeset godina života.

Kontrast Gaudijevim remekdelima su moderne građevine od kojih je najpoznatiji soliter sa 38 spratova, visok 145m, Torre Agbar. Interesantno je da je glavni arhitekta na ovom projektu bio francuz Jean Nouvel, kome je inspiracija za ovu zgradu bila obližnja planina. Fasada Torre Agbara napravljena je od aluminijumskih ploča koje menjaju boje u mraku, tako da u večernjim satima ovu zgradu ne možete promašiti :).

Barselona je raj za pešake. Sve pešačke zone ovog grada zauzimaju ukupnu površinu koja je jednaka veličini čak 26 fudbalskih terena. Najpoznatija ulica u Barseloni je Las Ramblas po čijoj sredini se pruža prostrano šetalište sa mnoštvom uličnih prodavaca i zabavljača. Ova živahna ulica vrvi od turista i zbog toga je stecište džeparoša i raznoraznih drugih prevaranata, pa treba biti oprezan.

Barselona ima i prelepe parkove, od kojih je meni omiljeni park Ciutadele, kojeg krasi prelepa terasa sa mnogo raznih detalja, a tu si i jezerca, fontane, skulpture i naravno palme.

Velika prednost Barselone je i u tome što ima more... Iz samog centra grada izlazi se na dugačku peščanu plažu Barcelonetu sa mnoštvom kafića i restorana okolo. Mislim da pre svega u tome leži ključ ležernosti i opuštenosti kojim ovaj grad odiše.

Za razliku od ostatka planete, u Barseloni se kao najromantičniji dan proslavlja 23. april. To je praznik koji je na katalonskom poznat kao La Diada de Sant Jordi. Ustvari je to naš Đurđevdan i tačno se poklapa sa razlikom između julijanskog i gregorijanskog kalendara. Svi trgovi i ulice Barselone tog dana su preplavljeni ružama i knjigama, posebno Las Ramblas. Tradicionalno muškarci svojim izabranicama poklanjaju crvene ruže, kao znak ljubavi, a devojke im pažnju uzvraćaju knjigom koja simbolizuje večnost. U novije doba poklanjaju se i ruže drugih boja, od kojih svaka boja ima posebno značenje: bela - nevinost, žuta - prijateljstvo, narandžasta - strast, roze - sreća.

Centralni trg u Barseloni je Placa Catalunya. Ona je prepuna užurbanih poslovnih ljudi i radoznalih turista. Meni se ipak više sviđa Placa Espanya koja ima neku posebnu otmenost. Od tog trga se nižu fontane koje u večernjim satima plešu uz odabrane akorde, a po njima se prelivaju svetla različitih boja. Te predstave su fenomenalne i nikako ih ne treba propustiti kada se nađete u Barseloni! Videla sam i one u Dubaiju ali su mi ipak ove fontane u Barseloni osvojile srce.

Od fontana se stepeništem (običnim ili pokretnim) dolazi do Nacionalnog muzeja umetnosti Katalonje. A kad smo kod muzeja, najpoznatiji i najposećeniji muzej je Pikasov muzej koji se nalazi u blizini mog omiljenog parka Ciutadella. Koga zanima stvaralaštvo Salvadora Dalija, može se provozati oko 140 km severoistočno od Barselone do Figuerasa, rodnog mesta ovog ekscentričnog umetnika. Svakako vredi videti njegov muzej.

Barselona sa okolinom broji više od tri miliona stanovnika, a godišnje je poseti u proseku pet miliona turista. U njoj se nalazi jedna od glavnih mediteranskih luka, kao i veoma frekventni aerodrom koji je po veličini na drugom mestu u Španiji.

Statistika dalje kaže da je Barselona četvrti najbogatiji grad u Evropi. To da je Barselona bogata vidi se ne samo po raskošnim građevinama i trgovima u centru grada već i po prostranim popločanim bulevarima i zgradama u njenim predgrađima. I Katalonci se time ponose. Ali ono što je meni upadljivije od tog bogatstva jeste maštovitost i kreativnost koja se ogleda u detaljima na fasadama, šetalištima, u parkovima, restoranima, hotelima... Istina da je jedan Gaudi ali je činjenica i da su Katalonci veoma talentovani za uređenje prostora.

Imaju oni još mnogo talenata, a jedan od njih je ples. Tradicionalni katalonski ples je sardana koji podseća na naše kolo. Nedeljom se mogu videti građani koji se ispred katedrala spontano hvataju za ruke i igraju. Za turiste koji tek otkrivaju čari Barselone i Španije organizuju se španske večeri, što takođe zna da bude interesantno.

Postoji i mesto u Barseloni gde možete videti odlike svih španskih regiona i svih arhitektonskih stilova koji su zastupljeni u Španiji. To je Poble Espanyol ili špansko selo smešteno na brdu Montjuic. Toplo preporučujem da ga posetite.

Prilikom moje prve posete Barseloni obišla sam čuveni akvarijum smešten u luci Port Vell. Pored činjenice da se u njemu nalazi čak 11 000 živih stvorenja, među kojima je 450 različitih vrsta, najfascinantniji je podvodni tunel sa pokretnom trakom dugačak čak 80m!

I nisam propustila ni najveći i najpopularniji evropski stadion Camp Nou mada moram priznati da me nije nešto posebno zanimao a ni fascinirao. Ipak, za ljubitelje fudbala, Camp Nou je must see atrakcija u Barseloni ;).

16.09.2017.

Hostel Centre Esplai Albergue, Barselona


Tražeći povoljan smeštaj u blizini aerodroma u Barseloni, naišla sam na hostel Centre Esplai Albergue, koji je prepoznatljiv po crveno-plavo-žutoj fasadi. U prvi mah mi je izgledalo da kraj u kojem se ovaj hostel nalazi nije baš siguran ali možda sam takav utisak stekla jer smo u Barselonu stigli uveče, pa smo u blizini hostela zatekli jednu "veselu" grupicu momaka. Međutim, za vreme kratkog boravka u ovom hostelu, nismo imali nikakvih problema.
 
Hostel je veliki i podseća na studentski dom, a verovatno u njemu i najviše borave studenti. U svim hodnicima se nalaze fotografije na kojima su različiti motivi, a preovlađuju pejzaži. Sobe su klimatizovane i jednostavne, čak i previše. Ipak, ne možemo se požaliti na komfor jer smo imali čak četiri kreveta na sprat u sobi koju sam rezervisala kao dvokrevetnu, pa smo mogli da biramo krevet :). 

Odmah na ulazu u hostel je recepcija, tu je i lift, a malo dalje niz hodnik nalazi se restoran ili bolje rečeno bife, u kojem se služi doručak. Doručak je na bazi samoposluživanja i vrlo je bazičan. U hostelu postoji zatvoreni bazen, biblioteka i igraonica za decu. Ko želi, može iznajmiti bicikl, a takođe su na raspolaganju razne turističke brošure i mapa Barselone. Iza hostela je veliko dvorište sa baštenskim garniturama.

Hostel je odlično povezan sa aerodromom, od kojeg je udaljen samo 3 km, a do centra grada se može doći nekom od autobuskih linija, koje saobraćaju u blizini hostela ili metroom.

14.09.2017.

Majorka


Majorku nazivaju belim Karibima, jer po svojim prostranim plažama sa belim peskom i tirkiznoj boji mora podseća na Karibe. Ovom ostrvu šarm daju i idilična planinska sela sa bujnom vegetacijom. Ona se takođe može podičiti bogatim kulturno-istorijskim nasleđem i odličnom kuhinjom. Mnoge poznate ličnosti potiču sa Majorke, a još više poznatih je kupilo imanja i vile baš na Majorci. I sve bi to bilo sjajno da nije ogromne gužve, koja meni lično kvari doživljaj. Svakako je i tajming našeg letovanja doprineo tome. Početak avgusta ima svojih prednosti i nedostataka. No, lične impresije na stranu. Činjenica je da je Majorka, kao jedno od najposećenijih ostrva u Evropi, postala sinonim za masovni turizam. Broj turista koji godišnje poseti Majorku iz godine u godinu se povećava i sada već iznosi oko 20 miliona, što je čak 40 puta više u odnosu na period 60-tih godina, kada je turizam na ovom ostrvu počeo naglo da se razvija. Sve vreme boravka na Majorci prolazilo mi je kroz glavu kako je to sigurno bilo pravo rajsko ostrvo pre tih 60-tih. S druge strane, sada je Majorka toliko razvijena, sa nebrojeno mnogo turističkih sadržaja da ne postoji nijedan promil šanse da vam na ovom ostrvu u bilo kom trenutku bude dosadno.

Najpopularnija letovališta na Majorci nalaze se u blizini glavnog grada, Palma de Majorke, iako se ni za jedno mesto na Majorci ne može reći da nije popularno. Zapadno od Palme nalazi se Illetas, sa ekskluzivnim restoranima i klubovima, Palmanova, letovalište za miran porodični odmor, a odmah uz Palmanovu je Magaluf, koji sa svojim brojnim diskotekama i noćnim klubovima predstavlja suštu suprotnost Palmanovi. Koliko god ova mesta imaju različite ciljne grupe turista, njihove plaže su veoma slične - peščane i prostrane. Od tri plaže u Palmanovi, meni se najviše svidela ona sa velikim prirodnim hladom.

U Palmi se, duž obale, nalazi šetalište i biciklistička staza, duga više od 10 km, koja ovaj grad povezuje sa najbližim mestom na istočnoj strani, Kan Pastiljom. Mi smo bili smešteni upravo u Kan Pastilji. Iako se jedan od najprometnijih aerodroma u Španiji nalazi nadomak Kan Pastilje, aviončići nam nisu smetali :). I dalje mislim da je ova lokacija odličan izbor zbog blizine Palme, brojnih mogućnosti za rekreaciju i naravno zbog ogromne plaže. U Kan Pastilji počinje Playa de Palma, veoma široka plaža, prekrivena sitnim svetlo sivim peskom. Dugačka je oko 5 km i proteže se do Arenala, a prati je široko šetalište duž kojeg su poređane palme. Između plaže i šetališta, skoro u pravilnom rasporedu, na svakih nekoliko stotina metara nalaze se identični barovi, Balnearios, numerisani od 1 do 15, koji obeležavaju određenu sekciju plaže. U njima, osim pića i sladoleda, ima i sendviča, kao i različitih vrsta salata. Usluga je malo sporija, kao i svuda na Majorci, ali ne može im se zameriti jer je i posećenost velika. S druge strane šetališta, teško je proceniti da li ima više restorana, prodavnica ili agencija za iznajmljivanje automobila, motora, bicikala, tricikala i čega sve ne. Ako vam se desi da neku krpicu, koja vam je baš neophodna, zaboravite da ponesete, to neće biti nikakav problem jer u Kan Pastilji, Arenalu, kao i u drugim mestima na Majorci ima svega što je potrebno na moru i to po pristupačnim cenama.

Najluđi noćni provod na Majorci svakako se vezuje za Magaluf, koji je najpopularniji među Englezima i Arenal, koji u letnjim mesecima najviše posećuju nemački turisti. Ko voli nek izvoli, ali moje mišljenje je da nikako ne treba birati smeštaj ni u jednom od njih zbog buke od koje ne može da se spava i scena koje ne prijaju oku.

Severozapadno od Palme nema nekih spektakularnih plaža ali ima drugih zanimljivih mesta vrednih pažnje. Jedno od njih je svakako Valdemosa. To je jedno idilično planinsko seoce, poznato po manastiru iz XIV veka. Valdemosa je poznata i po tome što su u njoj u prošlosti boravili proslavljeni umetnici, među kojima su Frederik Šopen i Žorž Sand. Interesantno je da je u vreme naše posete, celo mesto bilo ukrašeno šarenim trakama. Povod za to bio je praznik svete Kataline, koji se proslavlja 28. jula, ali ukrasi ostaju na ulicama i tokom avgusta.

Nešto severnije od Valdemose nalazi se primorski gradić Port de Sóller, koji mene lično podseća na Azurnu obalu. U njemu se nalaze dve plaže, koje nisu ništa specijalno u poređenju sa ostatkom Majorke i velika luka iz koje smo planirali obilazak plaže Sa Calobra. Uprkos upozorenjima na nemirno more, kupili smo karte i ukrcali se na brod. Međutim, talasi su bili toliko jaki da je kapetan, na od prilike pola puta, rešio da moramo nazad. Nije nam se dalo da vidimo tu stenovitu plažu ali smo ipak bili srećni što smo se vratili čitavi jer nam je svima bilo muka od ljuljanja broda. Novac su nam vratili, a od „brodoloma“ smo se oporavljali uz sangriju u obližnjem restoranu.

Najlepša plaža na Majorci, Es Trenc, nalazi se oko 40 km istočno od Palme i dugačka je više od 3 km. Na početku ove plaže nalazi se pravi tropski kafe-bar sa raznim osvežavajućim napitcima... i pogledom na beli pesak i tirkizno more. Ako nešto na Majorci liči na one fantastične prizore sa Kariba, onda je to Es Trenc. To je plaža sa najplićom i najčistijom vodom na celom ostrvu. Za nju treba izdvojiti bar jedan ceo dan, kao što smo mi i uradili. Ima da se hoda i hoda, da bi se došlo do dubine, a taman kad mislite da ste u dubini, stiže iznenađenje – ponovo plitka voda. Jeste neobično ali se može plivati bez problema. Iako je Es Trenc najpoznatija zvanična nudistička plaža na ovom ostrvu, pre se može reći da je to plaža mešovitog tipa jer na njoj ima i nudista i ne-nudista. Pored nje se nalazi dosta manja plaža, Ses Covetes, koja kao i Es Trenc, ima veliku ekološku vrednost. Ove plaže predstavljaju prirodni rezervat, koji je pod zaštitom države.

Još istočnije od Es Trenca, nižu se plaže, tj. uvale ili kale, koje sve liče jedna na drugu. Sve su peščane sa tirkiznom bojom mora, jedino se razlikuju po veličini. Naše razgledanje istočne obale započelo je obilaskom plaže i luke Figuera. To je jedno simpatično mestašce koje je zadržalo šarm ribarskog sela. Nakon toga smo posetili nacionalni park i plaže Mondrago i S’Amarador, koje se nalaze jedna uz drugu, a deli ih samo ispupčeno parče uske stenovite obale. Obe plaže krasi beli pesak i nestvarna, gotovo drečava svetlo plava boja mora. Plaže su okružene parkom koji je od 1992. godine pod zaštitom države i vodi se računa da se ova prirodna sredina sačuva od masovnog turizma. U prilog tome govori i činjenica da u neposrednoj blizini ovog parka i plaža nema hotela. Uprkos svemu tome, iako su prilično zabačene i izolovane, na žalost, ni na ovim predivnim plažama gužva se u jeku sezone ne može izbeći.

Naša sledeća stanica bio je gradić Porto Cristo, nekada ribarsko mesto, a danas velika luka kojom dominiraju skupe jahte. Porto Cristo ima plažu dugačku 350 m, pored koje se nalazi mnoštvo restorana. To je veoma posećeno ali mirno mesto, prilagođeno porodičnom odmoru, a turistima je najpoznatije po pećini Drach. Kroz uske krivudave hodnike ove pećine sa mnogo interesantnih detalja, stiže se do najvećeg podzemnog jezera u Evropi. Tu nas je čekalo iznenađenje u vidu koncerta klasične muzike. Koncert su priredili muzičari koji su plovili čamcem po jezeru. Ugođaj je jedino kvarilo strogo osoblje koje nas je sve vreme tokom obilaska pećine opominjalo da fotografisanje nije dozvoljeno. Mene su našli za to da opominju, kao da ja mnogo fotografišem :). Naravno da sam fotkala na kvarno, ali ne onoliko koliko bih inače. Malo severnije od Porto Cristo je S'Ilot, u kojem se nalazi arheološko nalazište iz bronzanog doba, koje smo takođe obišli. Plaža u ovom mestu veoma je slična onoj u Poro Cristo.
Jedan dan smo izdvojili za obilazak krajnjeg severa ostrva. Tu ne treba propustiti vidikovac Formentor sa fenomenalnim pogledom na litice i more, do kojeg vodi prilično krivudav ali dobar put. U povratku smo neočekivano pronašli jednu divlju plažu, vrlo neobičnu za Majorku, po tome što je šljunkovita i što na njoj nije bilo gužve. Dalje smo obišli Alkudiju, koja me prijatno iznenadila svojim starim gradom, sa uskim ulicama, okićenim slično kao u Valdemosi. Obilazak smo završili posetom plaže Muro, prostrane peščane plaže na kojoj ima različitih sadržaja, od brojnih mogućnosti za bavljenje sportom, kao što su paraglajding i skijanje na vodi do igrališta za decu koje se nalazi u blizini ove plaže.

Povratak u Beograd ću zapamtiti po nestanku kofera, što nije retka pojava na aerodromu Son Sant Joan, ali je na našem letu to bio jedini nestali prtljag. Ostalim koferima se žurilo kući, a moj kofer je baš hteo da ostane još koji dan na Majorci...

11.09.2017.

Furni


Ovog leta smo sasvim slučajno rešili da se uputimo prema do tada nama potpuno nepoznatom ostrvu Furni. Sa Samosa nam je trebalo sat vremena da dođemo do ovog mirnog ostrva. Furni se nalazi u istočnom delu Egejskog mora, između Samosa, Ikarije i Patmosa i do njega se može doći samo morskim putem jer na Furniju nema aerodroma. I ne samo da nema aerodroma već skoro da nema ni turista :). Ustvari na Furniju nema masovnog turizma ni uobičajene gužve, kakva se u špicu sezone viđa u glavnim turističkim centrima nekih dosta popularnijih grčkih ostrva. Čak je i u glavnom mestu i luci, Kamposu veoma mirno.

Imala sam utisak da meštani jedva čekaju da vide brod sa turistima koji se iskrcavaju na ostrvo. Posebno su nam se obradovali vlasnici taverni u glavnoj ulici koja gleda na luku. Jedan je mahao jastogom, a drugi je u jednoj ruci držao jastoga, a u drugoj neku ribu (nisam prepoznala vrstu) i pozivao nas da probamo njegovu ribu, doslovce prevodim :). S obzirom da je bilo rano prepodne, nismo bili raspoloženi za ručak ali su nam bar izmamili široke osmehe. Bio je to veoma neobičan doček, kakav do sada nisam doživela ni na jednom drugom ostrvu.

Nakon osveženja u vidu ceđene pomorandže krenuli smo da istražujemo ostrvo. Furni je idealan za one koji vole da pešače i naravno za sve koji vole miran odmor. Prolazili smo uskim putevima, kroz kamenjar, negde i kroz trnjake, a svuda oko nas je pucao pogled na divne morske nijanse i stenovita brda okolnih ostrvaca. Zapravo, Furni je samo jedno od nekoliko ostrva u istoimenom arhipelagu koji je poznat i pod dužim nazivom Furni Korseon. Iako ima svega oko 1000 stanovnika, Furni je najnaseljeniji od svih ostrva u ovoj ostrvskoj grupi. Osim Furnija, stalnih stanovnika ima još samo na Timeni, koja se nalazi zapadno od Furnija i između ova dva ostrva svakodnevno cirkulišu brodići. Ostrvo Agios Minas, smešteno istočno od Furnija, do skoro je brojalo samo tri stalna stanovnika, ali sada je i ono potpuno nenastanjeno, kao i sva ostala manja ostrva u ovom arhipelagu. Koliko puta samo poželim da odem na pusto ostrvo, a sada znam i gde ću da ga nađem :).

Južno od glavnog mesta na Furniju, Kamposa, odmah iza brda i vetrenjača, nalazi se Kampi, a severno od Kamposa je smeštena jedna od najlepših plaža na ostrvu, Psili Ammos, na kojoj smo proveli najviše vremena. Na ovoj prelepoj peščanoj plaži smo uživali u prirodnom hladu, a još više u prelepom čistom moru, čija je temperatura bila idealna za kupanje.

Na Furniju su retke uređene plaže sa suncobranima i ležaljkama. Na jednoj takvoj plaži, između Kamposa i Psili Ammosa, postoji i jedan simpatičan bar gde se okupljaju lokalci. Bilo je skroz interesantno posmatrati kako se omladina na Furniju zabavlja i koliko su ustvari opušteni i neopterećeni tekovinama savremenog društva.

Duž interesantne obale Furnija ima mnogo malih usamljenih uvala, a na okolnim brdima su raštrkane tipične grčke belo-plave crkvice. Šetajući po ostrvu, videli smo dosta krtih stena različitih boja i nijansi, koje svetlucaju kao šljokice, a i ostavljaju takav trag, pa pretpostavljam da ih u nekoj meri i koriste za pravljenje dekorativnih materijala. Ponela sam nekoliko parčića za uspomenu na Furni :).

Cene na Furniju su niže u poređenju sa susednim Samosom i drugim posećenijim grčkim ostrvima. Na ovom ostrvu meštani se najviše bave ribolovom, a osim ribljih specijaliteta Furni je poznat i po medu i posebnim vrstama sireva u vosku i slanoj vodi. Osim prelepih pejzaža i ukusnih domaćih proizvoda, na Furniju su na mene najjači utisak ostavili spokojni, veseli ljudi, za koje kao da se vreme zaustavilo u nekom davno prošlom vremenu.

Furni je za mene bio najprijatnije iznenađenje ovog leta. Ovo prelepo ostrvo je daleko od masovnog turizma i nadam se da će još dugo ostati tako.