Translate

29.08.2017.

Samos


Želju da posetim Samos probudio mi je podatak da je čuveni Pitagora rođen na ovom ostrvu. U startu mi se svidelo i to što Samos nije preterano komercijalizovano grčko ostrvo, a pristupačno je po cenama smeštaja. Ipak, moji prvi utisci nisu bili sjajni, počevši od uništenih kofera i odugovlačenja carinika preko problema sa klima-uređajem u sobi i konačno do ledeno hladne vode na najbližoj plaži. Srećom, ono što je izgledalo kao najgore letovanje u najavi, pretvorilo se u fenomenalan odmor sa dosta prijatnih iznenađenja i ponekom avanturom.

S obzirom da mi je Samos privukao pažnju pre svega zbog Pitagore, logično je bilo da se stacioniramo baš u njegovom rodnom Pitagorionu ili kako se na srpskom češće izgovara, Pitagoriju. Prvobitni naziv ovog mesta bio je Tigani, a svoje sadašnje ime dobio je 1955. godine, po slavnom Pitagori, naravno. To je jedno od najpopularnijih letovališta na Samosu. Nalazi se na južnoj obali ovog ostrva i odličan je izbor za letovanje jer osim lepih plaža i pregršt restorana, u ovom mestu i okolini ima više značajnih istorijskih lokaliteta. Najbliža plaža hotelu Labito, gde smo mi bili smešteni, nalazi se na samo par koraka od hotela ali zbog velikog kamenja nije dolazilo u obzir da se tu kupamo. Gradska plaža je smeštena iza luke i upečatljivog spomenika podignutog u čast Pitagore i njegove teoreme. To je već bolja plaža sa šljunkovitom obalom ali jednako hladnom vodom, što me naravno nije sprečilo da zaplivam i na taj način se ugrejem.

Najbolja plaža u okolini Pitagorija i jedna od najpopularnijih plaža na celom ostrvu je dugačka, postrana, šljunkovito-peščana plaža Potokaki, do čijeg se prvog uređenog dela iz Pitagorija stiže za petnaestak minuta laganog hoda. Ona se nalazi u neposrednoj blizini aerodroma. Osim niza udobnih ležaljki pored obale, na ovoj plaži ima i dosta prirodnog hlada. Mi smo iznajmljivali ležaljke ispod drveća po ceni od 5 evra za dvoje. Potokaki je ogromna plaža tako da na njoj nikada nema velike gužve. More je kristalno čisto, kao i na celom ostrvu, a voda je dosta hladna, što opet važi za skoro sve plaže na Samosu. Temperatura vode je zavisila i od intenziteta vetra. Prva dva dana našeg letovanja (u pitanju je kraj jula) duvao je jak vetar i voda je bila izuzetno hladna, a u danima kada je vetar bio slabiji, more je bilo nešto toplije.

U neposrednoj blizini centra Pitagorija nalaze se ranohrišćanska bazilika sa grobljem i tvrđava Likourgos Logothetis. Kada se krene prema plaži Potokaki mogu se videti ostaci Pitagorine škole.

U brdu iznad Pitagorija, odnosno početka Potokakija, nalazi se Eupalinov tunel, najstariji tunel izgrađen po geometrijskom planu. Izgrađen je u šestom veku pre nove ere, a ovaj tunel je još poznatiji po najstarijem vodovodu koji se tu nalazio. Najkraća tura razgledanja tunela traje desetak minuta (iako navode da je trajanje obilaska 20 minuta) i košta 8 evra. Jasno je da Grci svoje znamenitosti znaju lepo da unovče. Nedaleko su ostaci antičkog pozorišta, a još par stotina metara iznad pozorišta nalazi se manastir Spiliani sa prelepom crkvicom u pećini. Odatle se pruža pogled na ceo Pitagorio i Potokaki. Oko 6 km zapadno od Pitagorija nalazi se jedna od najznačajnijih atrakcija na Samosu, Heraion, hram boginje Here, za koju se veruje da je rođena na Samosu.

Za obilazak ostatka ostrva izdvojili smo tri dana. Putešestvije smo započeli od Lidla :) koji se nalazi nedaleko od glavnog grada Samosa, Vatija. S obzirom da je to najveća prodavnica na Samosu i jedini Lidl na ovom ostrvu, očekivali smo da je mnogo bolje opremljen. Tu se nismo mnogo zadržavali jer smo jedva čekali da vidimo kakve se sve plaže kriju na Samosu. Krenuli smo od istočne obale ostrva. Prva plaža koju smo posetili na istočnoj obali bila je plaža Kerveli. Na ovoj plaži, kao i na svim plažama na Samosu, bilo je prirodnog hlada, što nam je savršeno odgovaralo. Kerveli je plaža sa sitnim šljunkom i na njoj je voda bila prijatnija za kupanje, za stepen-dva toplija od mora u Pitagoriju i Potokakiju.

Zatim smo došli do jedne neuređene ali veoma lepe plaže, Sideras, takođe na jugoistočnom delu ostrva, gde mi je bila posebno interesantna uvalica do koje smo stigli provlačeći se kroz šipražje, pa sam tako zaradila i trn u prstu. Tu je voda bila zaista topla ali naše uživanje u brčkanju je trajalo dok nisam ugledala zmiju, a već je i bilo vreme da krenemo dalje. Sledeća stanica na jugoistočnoj obali nam je bila plaža Posidonio, koja liči na većinu plaža na Samosu, šljunkovita sa kristalno čistom vodom. Vrlo slična njoj je i plaža Klima, na kojoj sam se baš lepo iskupala.

Za kasnije popodnevne sate smo ostavili jednu od retkih kompletno peščanih plaža na Samosu, Psili Ammos, čije ime znači sitan pesak, mada bi joj sasvim pristajao i naziv plitka voda jer ima izuzetno dug plićak. Zbog tog dugog plićaka more je toplo i idealno za brčkanje, a nema zmija :). Na ovoj plaži je ograničen deo za kupanje zbog jakih struja koje se pretpostavljam nalaze dalje od plaže ali je taj ograničeni deo dug par stotina metara tako da to ne predstavlja nikakav problem. Nedaleko od Psili Ammosa je Mikali, duga šljunkovita plaža na kojoj se nismo mnogo zadržavali.

Večernje sate smo izdvojili za obilazak glavnog grada Samosa, koji je, po mom mišljenju, jedini pravi grad na celom ostrvu. Sve ostalo su ribarska sela pretvorena u turistička mesta.

Sutradan smo nastavili da istražujemo plaže i prvo smo se okupali na jednoj simpatičnoj plaži koja se nalazi na istočnoj obali. To je plaža Mourtia, koja je meni najviše „legla“ jer je bila savršena, kako po čistoći vode, tako i po temperaturi. U okolini ove plaže ima dosta stena i uvalica, pa je ona idealna ako želite da se izolujete.

Severni deo ostrva je malo drugačiji od južnog i istočnog. Dosta je brdovito i priroda je očaravajuća, sa dosta borove šume i sa prelepim vidikovcima. Plaže su šljunkovite, sa većim ili manjim kamenjem. Boja mora je prelepa, a voda je veoma čista i hladna. Za sever su karakteristični i veliki talasi, koji su bivali sve veći kako je dan odmicao i kako smo se kretali od severoistoka ka severozapadu. Na severnoj obali Samosa mi se najviše svidela plaža Lemonakia, ali su takođe lepe i plaže Tsamadou, Tsambou, kao i plaže u popularnim turističkim mestima Kokari i Karlovasi.

Osim interesantne obale, na severu ima i vrlo slikovitih pejzaža u unutrašnjosti, kao što je seoce Manolates, koje se nalazi na malo manje od 400 m nadmorske visine i do njega vodi strm i krivudav put. Većim delom tog puta prolazi se kroz šumske predele, a sa brda na kojem je smešteno ovo malo mesto pruža se pogled na morsko plavetnilo. Tu su jedna uz drugu načičkane kućice i prodavnice šarenih predmeta od keramike, raznoraznih ručnih radova i domaćih proizvoda, pre svega vina i meda. Od nekoliko taverni u Manolatesu izabrali smo za ručak tavernu Kallisti, najviše zbog neobičnog ambijenta.

Jedno od mesta koje sam najviše želela da posetim je Potami, koji je smešten takođe na severnoj obali Samosa. Plaža u ovom mestu je slična ostalim plažama na ostrvu, osim što se tu nalazi veoma interesantan kafić gde je bilo pravo uživanje pijuckati sok od nara. Međutim, u Potami nismo došli ni zbog plaže ni zbog pića, već zbog vodopada, do kojeg smo stigli laganom pešačkom turom kroz šumu, pored rečice, što je bilo pravo osveženje tog vrelog julskog dana. A osveženje nas je tek čekalo ispred vodopada! U prvi mah me iznenadilo to što je većina ljudi koja se vraćala sa vodopada u kupaćim kostimima, da bih vrlo brzo shvatila da je za prolazak do vodopada potrebno proći kroz ledenu reku koja je u mom slučaju prelazila struk. Šta da se radi... i ja sam se skinula i sa sve fotoaparatom zaputila se kroz vodu do tog čuvenog vodopada, koji izgleda veoma interesantno i jeste prizor vredan truda iako nije specijalno impozantan.

Na nekoliko mesta na severu jedva smo uspeli da se iskobeljamo sa autom, pre svega zbog uskih ulica. Putevi su uglavnom dobri ali na mnogim deonicama puni krivina, što je bilo i očekivano.

Sa severa smo se spustili na pitomiji jug i to na plažu Tripiti, koja mi se veoma svidela, pre svega zbog toga što na njoj preovlađuje pesak. Zatim smo posetili plažu u Kamposu, koja je opšte poznata kao Votsalakia, što je ustvari naziv hotela i restorana koji su prvi otvoreni u ovom delu Samosa. Na turističkoj mapi koju smo nosili sa sobom zapazili smo da i na jugozapadnom delu ostrva postoji plaža Psili Ammos, kao i na jugoistočnom. Međutim, na google mapama ona je označena kao Chrissi Ammos, što znači zlatni pesak. Ova plaža je manja od njene „sestre“ na istoku ali je takođe plitka i naravno prekrivena peskom, što je čini idealnom za porodice sa malom decom. Za kraj obilaska Samosa ostavili smo plažu Limnionas, koja je lepo uređena i sasvim solidna.

Uz Samos se nalazi ostrvce Samiopoula, za koje se može reći i da je pusto ostrvo jer na njemu postoji tek nekoliko objekata i otprilike isto toliko stanovnika. Do Samiopoule se svakodnevno organizuju ekskurzije ali svaki izlet sa Samosa podrazumeva i roštilj na plaži, a za cenu od tridesetak evra može se obići neko drugo dalje ostrvo na kojem ima mnogo više toga da se vidi.

Što se tiče hrane i pića na Samosu, mi smo se hranili po restoranima, uglavnom u Pitagoriju. Najviše nam se svideo restoran Ambrosia, a na drugom mestu je taverna Esperides. Pomenuti restoran Votsalakia u Kamposu je takođe ostavio dobar utisak na nas. Letovati na Samosu a ne probati njihovo čuveno vino koje se pravi od muskat grožđa nedopustivo je! Samos je takođe poznat po maslinjacima i maslinovom ulju, kao i po prouzvodnji meda, smokvi i badema.
 
Prodavnice suvenira na Samosu nisu toliko brojne kao što je to slučaj na drugim komercijalizovanim grčkim ostrvima. Ipak, jedan od suvenira se posebno izdvaja i vredan je pomena. To je Pitagorina šolja, koja je konstruisana sa izbočinom u sredini, tako da ukoliko u nju sipate previše tečnosti sve će iscureti, čime se kažnjavaju halapljivci, pa se ova šolja još naziva i šoljom umerenosti. Ovaj putopis sam započela sa Pitagorom, pa sa njim i završavam priču. Od važnijih atrakcija na Samosu nismo obišli Pitagorinu pećinu, što ostaje za neku narednu posetu ovom interesantnom ostrvu.

20.08.2017.

Hotel Labito, Pitagorio


U ponudi naših agencija, najjeftiniji hotel na Samosu je hotel Labito, koji smo izabrali pre svega zbog lokacije, cene i polupansionske usluge koja je bila u ponudi za ovaj skromni hotel. Hotel se nalazi u mirnoj uličici, u centru starog grada Pitagorija, rodnog mesta slavnog Pitagore i danas jednog od najpopularnijih turističkih mesta na Samosu. Hotel je naziv dobio po sveštenici boginje Here, koja se zvala Labito.

Hotel Labito se sastoji od dve zgrade, koje se nalaze jedna preko puta druge. Spoljašni izgled ovog hotela je veoma simpatičan i uklapa se u arhitekturu starog grada, a ipak je drugačiji zahvaljujući upadljivo žutoj boji fasade. Ispred hotela nalaze se palme i stabla pomorandži, što daje dodatni šarm ambijentu. Bašta hotela Labito je takođe simpatična.

Enterijer ovog hotela daleko je neprivlačniji od njegovog eksterijera. Soba u kojoj smo mi bili smešteni je veoma skromna, sa dva kreveta, kupatilom i ormarom u kojem je očigledno da ima dosta vlage, pa tu nismo ni odlagali stvari već smo ih držali u koferima. Klima uređaj u sobi je iz neke prethodne epohe i slobodno mogu reći da je veća šteta nego korist od toga što se nalazi u sobi. Ispod klima uređaja stoji peškir jer je očigledno da je uređaj dotrajao i da curi. Tek nakon moje intervencije kod vodiča i radnika na recepciji, klima uređaj je isključen jer mi sami nismo mogli da ga isključimo, a nakon toga nismo mogli ni da ga ukjlučimo niti sam htela više da intervenišem jer nam klimatizacija u sobi nije bila potrebna. Nakon ovog iskustva mi je postalo jasno zašto klimu ne naplaćuju dodatno.

Iz sobe smo imali izlaz na terasicu opremljenu sa dve plastične stolice i stočićem ali bez konopca i štipaljki za sušenje veša, što sam primetila da postoji na terasama drugih soba. Na mestu gde pretpostavljam da je ranije stajao fen za kosu, nalazi se samo postolje za fen. Kupatilo je opremljeno toaletom i veoma uskom tuš kabinom, kao i osnovnim sredstvima za održavanje lične higijene, sapunčićima i toalet papirom. Ostala oprema u sobi je starinska ali očuvana. Kreveti su udobni. Sobe su svakodnevno čistili i menjali peškire, a posteljinu su menjali svakog trećeg dana. Wi-Fi je dostupan u celom hotelu i veoma je dobro funkcionisao i u sobi, što me je prijatno iznenadilo. U sobama nema TV prijemnika ali postoje zajedničke prostorije u kojima gosti mogu pratiti televizijske kanale.

Doručak je na bazi samoposluživanja i sastoji se od osnovnih namirnica, kao što su kuvana jaja, sir, salama, paradajz, paprika, maslinke, kroasani, džemići, med, puter, musli, mleko, kafa, sok... Od voća smo za doručak uvek imali lubenice i pomorandže, koje na izgled nisu lepe ali su zaista izuzetno ukusne. U hotelu Labito se ne organizuje večera ali nadomak hotela postoji nekoliko restorana uključenih u koncept "eat around", što je u ovom slučaju podrazumevano pod polupansionskom uslugom. Na nekoliko koraka od hotela Labito nalazi se plažica koja je posuta velikim kamenjem, pa nam nije bila privlačna za kupanje, a na par minuta hoda od hotela, iza luke, nalazi se gradska plaža koja je šljunkovita sa čistom ali hladnom vodom, kao i većina plaža na Samosu.

17.08.2017.

Restoran Ambrosia, Pitagorio


Uz šetalište i luku u Pitagoriju načičkani su jedan do drugog restorani, među kojima je i restoran Ambrosia. Na prvi pogled svi su slični ali naravno da ima razlika, i u meniju i u usluzi i u cenama. Nije slučajnost to što smo najviše puta večerali u restoranu Ambrosia.

Pre svega bih istakla ljubaznost osoblja, a posebno šefa restorana. Iako smo u ovom restoranu koristili uslugu koncepta „eat around“, imali smo mogućnost da biramo jela van menija koji je predviđen za „eat around“ koncept. Pileći giros u ovom restoranu je odličan i porcija je veoma obilna. Suvlaki je takođe veoma dobar, mada je više volim giros, pa mu zbog toga dajem blagu prednost :). Ipak, najviše mi se svidelo jelo Pastitsio, koje zovu još i grčka lazanja. Prvi put sam čula za to jelo i probala ga u Ambrosiji. Glavni sastojci su goveđe meso, makarone i bešamel sos. Fantastičnog je ukusa!

Najveća posećenost restorana Ambrosia je između devet i deset uveče, što je slučaj i sa ostalim restoranima u Pitagoriju, pa se u to vreme i duže čeka na uslugu. Kad god smo došli ranije na večeru bili smo vrlo brzo usluženi, naravno, u zavisnosti od toga šta smo naručili.

Moram priznati da me pomalo razočaralo to što u restoranu Amrosia, kao ni u drugim restoranima u Pitagoriju nema muzike uživo. Nije da mi je potrebno radi apetita, sa tim nemam problema :) ali bi utisak svakako bio bolji uz malo dobre žive svirke. Jedino što smo imali priliku da slušamo bilo je izvođenje uličnog svirača koji je bio zabavan ali ne zbog svoje fantastične interpretacije već baš naprotiv, zbog toga što uopšte nije muzikalan, a čak ni tekst pesama nije znao. To naravno, nikako nije primedba na račun restorana Ambrosia, već jednostavno utisak sa lica mesta.