Salerno

Najjužnije mesto koje sam posetila u Italiji je živahan lučki grad Salerno, smešten na obali Tirenskog mora. Na putu do Salerna, obišli smo celu Amalfi obalu, sve vidikovce i sva mesta od Sorenta do Salerna, pa mi je i sam put bio uzbudljiv, a ne samo obilazak grada.

Prvo što me je impresioniralo u Salernu je dugačko šetalište Trieste Lungomare, koje se prostire duž obale, a uokvireno je drvoredima, palmama i raznovrsnom mediteranskom vegetacijom. To šetalište je specifično po nizu klupa koje prate drvorede. Ni na jednom šetalištu nisam videla toliko klupa kao na ovom, a na pojedinim delovima šetališta se nalaze i baštenske ljuljaške.

Istorijski centar Salerna je lepo uređen i interesantan. Salerno odiše dugom tradicijom u nauci, kulturi i umetnosti. O tome svedoče brojne građevine, kao što je velika gradska katedrala unutar koje se nalazi grobnica Sv. Mateje, brojne crkve i muzeji, među kojima poseban značaj ima Muzej medicine jer je u Salernu osnovan prvi Medicinski fakultet.

Najstarija botanička bašta u Evropi nalazi se takođe u Salernu. To je vrt Minerva, koji je pripadao medicinskoj školi iz XIV veka. Značajna je i Palata Pinto, zadužbina poznate plemićke porodice iz Salerna, gde su izložena brojna umetnička dela, među kojima su i dela Andrea Sabatinija, poznatog salertinskog slikara. Na brdu iznad grada se nalazi veliki zamak Castello di Arechi, izgrađen u vizantijskom stilu, u kojem se danas uglavnom održavaju razne umetničke postavke i izložbe.
 
Salerno ima gradsku plažu Sveta Tereza, kao i plažu Torione, koju nisam videla, mada sam od meštana čula da nije ništa specijalno. Ipak, Salerno je atraktivan turistima pre svega zbog blizine Amalfi obale.

Kao i u celoj južnoj Italiji, meštani Salerna su izuzetno srdačni, gostoljubivi i beskrajno simpatični i to je ono što ostavlja najjači utisak.

Kapri

Da li je Kapri samo stena u moru, kako nam je objasnio naš vodič ili je ipak nešto više od toga, rešila sam da proverim baš na svoj 30-ti rođendan. U obilasku Napuljskog zaliva, Kapri je meni i drugarici sa kojom sam putovala, bilo jedno od mesta pri vrhu liste prioriteta za obilazak.

Od osamnaestog, a posebno u devetnaestom i početkom dvadesetog veka, Kapri postaje inspiracija umetnicima širom sveta. Oskar Vajld, Feliks Mendelson, Klod Debisi, Rajner Marija Rilke, a kasnije i Grejam Grin, Žan Pol Sartr, Rudolf Nurejev, Pablo Neruda i mnogi drugi čuveni umetnici stvarali su svoja dela i uživali na sunčanim obalama Kaprija. Maksim Gorki je svoj roman Mati napisao baš na Kapriju u vili Krup, gde se i danas nalazi njegov pisaći sto. Kasnije je Kapri još više dobio na značaju zahvaljujući filmskim ostvarenjima, zbog kojih ovo ostrvo i danas važi za simbol glamura i zabave džet seta.

Ostrvo Kapri je podeljeno na dva dela. Jedan je grad koji nosi isti naziv kao ostrvo i izgrađen je na uzvišenju sa istočne strane ostrva, a drugi je Anakapri, koji je smešten na još dosta većoj nadmorskoj visini, u brdima na zapadnom delu ostrva. 

Prvo što sam videla od Kaprija je luka Marina Grande na severu ostrva, gde smo se iskrcali, da bismo za samo nekoliko minuta vožnje autobusom stigli u gradić Kapri, koji je zvanični centar ostrva. U njegovom središtu se nalazi poznati Piazzetta trg, čiji je zvanični naziv Piazza Umberto I, ispod koga se u svoj svojoj veličanstvenosti mogu videti dolomitske litice okružene morem. Tu su i brojni kafići, restorani i prodavnice različite robe.

Od centralnog trga u različitim pravcima se granaju uske i krivudave uličice. Jedna od njih nas je odvela u dvorište vile za koju smo mislile da je park, da bismo nakon čitave serije fotografija panoramskog pogleda i svih vrsta rastinja u bašti, shvatile da je kapija zaključana i da smo ustvari na privatnom posedu. Baštovan nam je otvorio kapiju i ljubazno nas ispratio uz informaciju kako je to bila vila Musolinijeve ljubavnice.

Iz Kaprija smo se uputile u Anakapri, do kojeg smo stigle lokalnim autobusom. I to mesto je simpatično, a najveći doživljaj mi je bio vožnja uspinjačom sa otvorenim kabinama u koje staje samo po jedna osoba. Uspinjačom se stiže do najviše tačke ostrva - vrha Monte Solaro, koji se nalazi na 589 m nadmorske visine. Odatle puca pogled na morsko plavetnilo, Napuljski zaliv i Vezuv.

Kapri je okružen mnogobrojnim pećinama od kojih je najpoznatija Plava pećina, koja je i jedna od najposećenijih atrakcija na Kapriju. Naravno, naziv je dobila po boji mora unutar i oko nje. Zbog uskog prolaza, u ovu pećinu se može ući samo malim čamcem koji prima svega nekoliko ljudi. Odmah iznad Plave pećine nalaze se ruševine vile Damecuta, jedne od dvanaest rezidencija Tiberija.

Turisti na Kapriju obično obilaze Avgustovu baštu, koja je dobila naziv po prvom i najprosperitetnijem rimskom imperatoru Oktavijanu Avgustu. Dosta su posećene i vile Jovis i San Michele, Tiberijeva pećina, Svetionik kula i brojne crkve, među kojima se izdvajaju Santa Maria del Soccorso i manastir San Giacomo. Od svih atrakcija na Kapriju, meni je generalno najupečatljiviji spoj arhitekture i prirodnih lepota, koji daje poseban kolorit ovom ostrvu.

Na južnoj obali Kaprija kupale smo se na plaži Marina Piccola, pored koje se nalazi mala luka, okružena masivnim stenama, a u blizini je ostrvo Faraglioni. Iako je za moj ukus pretrpana turistima, na ovoj plažici sam se sasvim fino rashladila. U povratku smo malo kasnile na poslednji trajekt koji je već isplovio iz luke kada smo trčećim korakom stigle, ali uz pomoć ljubaznog kapetana drugog broda, koji je pozvao svog kolegu da se vrati i pokupi nas, naš obilazak Kaprija imao je srećan kraj :).

Amalfi obala

Odakle god da je posmatrate, Amalfi obala izgleda bajkovito i nestvarno. Obilazak ove obale drumskim putem oduzima dah, bukvalno, ne samo zbog prelepih pejzaža, već i zbog vožnje po oštrim krivinama usečenim u strme litice. Iz morskog ugla je jednako fascinantna, a iz vazduha je možete celu obuhvatiti pogledom i opet mami uzdahe. Zato je treba videti i doživeti iz svih perspektiva!

Svih 40 km Amalfi obale, pribijene uz divlju planinu Lataro, izgleda baš kao na razglednicama. Smenjuju se mediteranska vegetacija, stenoviti grebeni, zalivi, uvale, pećine i raznobojne kuće i kućice, a sve to je uokvireno tirkizno plavim Tirenskim morem. Mesta duž obale su dobro povezana autobuskim i brodskim linijama i svako naseljeno mesto u regiji ima direktan pogled na more. Put uz obalu izgrađen je još 1850. godine, a mene je fasciniralo kako njihovi vozači voze brzo i vešto po tim opasnim krivinama.

Cela obala je dobila naziv po istoimenom gradiću Amalfi, koji predstavlja centar dešavanja u regiji. Nekada je Amalfi bio značajan pomorski centar, a danas je prestižno turističko mesto, gde letuju uglavnom oni sa dubokim džepovima. Mi ostali tu dođemo na izlet :). Ovo mesto ima neki svoj poseban šarm, interesantnu arhitekturu, simpatične barove i restorane i lepe plaže, koje su u sezoni dosta pretrpane turistima.

U najzapadnijem delu obale Amalfi nalazi se još jedno mesto kao iz bajke, Pozitano. Osim što je simpatično i šareno, takođe je papreno skupo mesto jer se, pri svom proputovanju kroz Italiju, tu obično stacioniraju turisti koji dolaze sa drugih kontinenata, među kojima je najviše Amerikanaca. Za Pozitano, kao i za druga mesta na Amalfi obali, karakteristično je da gde god da krenete, morate stepenicama. U središnjem delu Pozitana nalazi se uličica sa kamenim pločnicima i mnogobrojnim suvenirnicama, koja je specifična po bugenvilijama i ljubičastim visterijama i važi za jednu od najlepših malih ulica Mediterana.

Jedna od poznatijih atrakcija smeštenih uz Amalfi obalu je Vila Ruffolo, koja se nalazi u gradiću Ravelo. Poznata je po prelepom vrtu sa statuama, fontanama, palmama i mnoštvom raznobojnog cveća. Tokom leta u ovoj vili se organizuju izložbe, a u montažnom amfiteatru u bašti vile održavaju se koncerti klasične muzike.

Duž Amalfi obale ima još dosta atraktivnih mestašaca, kao što su Vietri sul Mare na krajnjem istoku Amalfi obale i Atrani, koji se nalazi u neposrednoj blizini Amalfija, a tu su i druga manja mesta sa simpatičnim plažama do kojih je najbolje doći brodom ili možda još bolje helikopterom :). O prirodnim lepotama i dragocenosti obale Amalfi govori i podatak da je 1997. godine postala deo svetske kulturne baštine UNESCO-a. Meštani su ponosni na svoj kraj i uvek su raspoloženi da se hvale istorijom Amalfi obale i drugim zanimljivostima vezanim za nju.

Iskija

U Iskiju sam se uputila iz Sorenta iz čiste radoznalosti i želje da obiđem što više lepih mesta u Napuljskom zalivu. Na moje iznenađenje, Iskija mi se od svega u okolini, najviše svidela, možda baš zbog toga što nisam imala prevelika očekivanja. Iskrcali smo se u mestu Iskija Porto, koji je kako mu i ime kaže, lučki grad. U ovom mestu su duž luke načičkani restorani i barovi, pa tu ne možete ostati gladni :).

Zahvaljujući planini Epomeo, na Iskiji je izražena mikroklima. Za jug i zapad ostrva karakteristični su subtropski pejzaži, gde preovlađuju kaktusi i palme jer je tu suvlja i nešto toplija klima od severnog dela Iskije, gde ima mnogo više zelenila.

Iskija je vulkansko ostrvo i najpoznatija je po svojim izvorima tople i lekovite vode. Po najlepšim banjama i baštama izdvajaju se Forio i Lacco Ameno. Međutim, ja i moja saputnica na Iskiju nismo išle zbog spa programa ni zbog valjanja u lekovitom blatu (mada nemam ništa protiv toga :)) već smo nastavile ka jugu, konkretno ka mestu Sant’Angelo, koje važi za najfensi mesto na Iskiji.

Prvo što sam primetila, kad smo stigle u Sant’Angelo, bile su keramičke pločice, kojih ima svuda. Iskija je inače i poznata po proizvodnji keramike. Ceo Sant’Angelo je u keramičkim detaljima živopisnih motiva i boja. Stubovi, klupe i pločnici ukrašeni su šarenim keramičkim pločicama, kao i natpisi na kućama. U okviru ovog mesta upečatljiv je sprud koji vodi do poluostrva, a sa obe strane spruda nalaze se dve plažice.

Iskija Ponte je još jedno interesantno mesto na ovom ostrvu, koje je najpoznatije po Aragonskom zamku smeštenom na steni. Iako je pod sadašnjim nazivom poznat od petnaestog veka, ovaj zamak datira još od petog veka pre nove ere.

Plaže na Iskiji su mi se više svidele od plaža u ostalim delovima Napuljskog zaliva i samim tim mi se čini da je Iskija najbolji izbor za letovanje u ovom delu Italije. Na Iskiji ima simpatičnih zaliva, uvala i lepih peščanih plaža. Na nekim plažama smo viđale turiste koji opušteno stave ležaljke i stolice u morski plićak, pijuckaju koktel ili jedu sladoled i uživaju svim čulima. Posebno je interesantna plaža Fumarole, poznata po mlazovima vulkanske pare koji iz nje izviru. Pesak na ovoj plaži ima lekovito dejstvo, pre svega za reumatske bolesti i toliko je topao da meštani kažu kako su nekada pripremali hranu tako što su je zakopavali u pesak.

Mnogi poznati i bogati likovi često su boravili na Iskiji. Na ovom ostrvu se nalazi i čuveni „filmski“ hotel L'Albergo della Regina Isabella, koji je ugostio mnoge zvezde, kao što su Čarli Čaplin, Klark Gejbl, Sofija Loren, Elizabet Tejlor, Ričard Barton, Marija Kalas i mnoge druge, koji su tu snimali filmove ili se samo odmarali, a svakako su uživali. I Angeli Merkel se Iskija posebno sviđa, pa tu ima svoj „mali“ posed.

Sorento

„Ako ste planirali da se kupate, zaboravite!“ bile su reči dobrodošlice našeg turističkog vodiča u Sorentu. Druga polovina jula, sunce upeklo, mi stigle na letovanje od petnaest dana, ispred nas more... pa ko bi još očekivao da se kupa?! Istina, u Sorentu nema puno plaža, a i te malobrojne plaže su prilično nepristupačne i skupe.

Za suncobran i dve ležaljke u proseku treba izdvojiti 25 - 30 evra, ali na skoro svakoj plaži postoji deo gde možete da postavite svoj suncobran i ispružite peškir za dž. Takođe, većina hotela nudi besplatno korišćenje sadržaja određenih plaža. Na primer, za goste hotela Atlantic Palace u kojem smo boravile drugarica (sada kuma) i ja, korišćenje svih sadržaja plaže hotela Sea Club Conca Azzurra bilo je besplatno, uključujući i prevoz do plaže, koji je svaki put predstavljao poseban doživljaj. Ali u Sorentu se sve pretvori u avanturu, takvo je bar moje iskustvo...

Sorento je gradić u Kampaniji smešten na litici iznad mora. Sorento nije samo letovalište, to nije samo neobična obala, uske ulice, fasade vedrih boja, već su tu i neposredni, srdačni, gostoljubivi ljudi. Kad god nam je trebala neka pomoć, svi su nam izlazili u susret, od osoblja hotela do slučajnih prolaznika.

Nas je od hotela do centra grada delilo oko 2 km. Odmah po dolasku smo krenule peške u istraživanje okoline i zaputile se ka centru. Na naše iznenađenje, na najvećem delu puta nema trotoara, a s obzirom da je ulica koja vodi do grada veoma uska i krivudava i da Italijani sumanuto voze, nije baš dobra ideja ići peške. Naravno, postoji autobuska linija javnog gradskog prevoza koja staje ispred hotela Atlantic Palace i vodi do centra, a takođe hotel poseduje mini bus koji nekoliko puta dnevno saobraća do grada.

Na putu do grada ima nekoliko prelepih vidikovaca. U daljini smo primetile i neke plaže, do kojih nam se u prvi mah činilo da možemo doći jedino padobranom! Marina Grande je bila prva plaža na koju smo se spustile. Plaža je mala, ulaz na nju se ne plaća niti ima suncobrana za iznajmljivanje. Tu se nalazi mala luka, po kojoj je cela četvrt dobila naziv jer je nekada to bila glavna luka. Ona kao da se zamrzla u nekim starim vremenima. Čamci i ribarske mreže odaju utisak pravog ribarskog sela. Okolo se može videti veš na balkonima oronulih zgrada, puno cveća i drugih interesantnih detalja.

Centralni trg u Sorentu je Tasso, nazvan po pesniku koji je rođen u Sorentu. Tu se nalazi i spomenik podignut u njegovu čast, kao i Basilica di San Antonino. U blizini je muzej Correale sa mnoštvom vrednih umetničkih ostvarenja, delova arheološkog nasleđa, kao i nameštaja, keramike i ručno rađenih predmeta od drveta.
 
Duž svih trgova i manjih ulica, ređaju se restorani i kafići. Izbor je zaista veliki i u letnjoj sezoni je vrlo živahno ali ne preterano bučno. Ne znam da li se nešto promenilo u međuvremenu, ali u vreme mog boravka u Sorentu, dominirali su engleski turisti.

Simbol Sorenta je limun ali i liker od limuna – limončelo. Ovo piće je i nezaobilazni suvenir koji se prodaje u različitim zanimljivim ambalažama. Inače, cela oblast je poznata po proizvodnji maslina i južnog voća. U nekim centralnim ulicama Sorenta postoje drvoredi pomorandži, koje niko ne bere :). U ovom gradu i okolini se takođe proizvode dobra vina i kvalitetna maslinova ulja. 

Sorento je malo mesto i lako se može obići peške ali ko želi može se provozati vozićem koji polazi sa trga Tasso i obilazi centar grada. Mi smo jedno veče iz čiste radoznalosti napravile krug vozićem. Naravno, postoje i oni City Sightseeing busevi koji su zgodni za obilazak ne samo centra grada već i okoline. Po mom mišljenju, njih treba koristiti pri kraćim posetama gradu. 

Iako smo upozorene da se ne nadamo kupanju na plažama Sorenta i okoline, mi smo svakodnevno uživale u Tirenskom moru. Najviše smo boravile na plaži hotela, koji sam već pomenula, Sea Club Conca Azzurra. On se nalazi u mestu Massa Lubrense, koje je nekoliko kilometara udaljeno od centra Sorenta. Ovaj hotel i plaža smešteni su ispod visoke litice, do koje je pravi podvig spustiti se, a još veći podvig popeti se do glavnog puta. Mi smo išle hotelskim kombijem i skoro uvek je bilo vrištanja na tom najstrmijem delu puta. Jednom nam se, pri povratku sa plaže, desilo da je jedan čovek morao da izađe iz kombija jer je bilo preveliko opterećenje i jednostavno kombi nije mogao da prevaziđe uspon. Iako nepristupačna, a možda baš zbog toga, ova plaža je mnogo lepša od onih u centru grada. Na njoj ima manjeg i većeg kamenja, a na nekoliko mesta postoje stepenice kojima se može ući u more. Mi smo uglavnom ulazile na jednom mestu koje je nakon nekoliko dana, imalo traku sa upozorenjem da je tu ulaz zabranjen zbog velikog kamenja. Mislim da nije bilo potrebe za tim, samo treba biti oprezan pri ulasku u vodu. A voda je kristalno čista. Na plaži ima i uređenih travnatih površina sa drvenim ležaljkama i suncobranima od trske. Uz more se nalazi bazen, za one koji više vole da se kupaju u bazenu. Što se mene tiče, taj bazen je čist višak. Ulaz na plažu se plaća (regularna cena je bila 30 evra za dve osobe) osim ako ne postoji neki drugi aranžman sa hotelom u kojem ste smešteni.

Plaže u centru grada su šljunkovito-peščane ali čistoća plaža i mora je dosta lošija od prethodno opisane plaže. Neke su opremljene ležaljkama i suncobranima, dok se na manjim plažama može postaviti i sopstveni suncobran. 

U Sorentu se nalazi nekoliko javnih parkova, od kojih je najlepši gradski park u blizini hotela Imperial Tramontano. Park je, kako i priliči jednom mediteranskom gradu, prepun palmi, ali ima i borova i puno raznobojnog cveća. Tu se nalazi terasa sa koje se pruža pogled na gradske plaže i luku, a u daljini se vide obrisi Napulja i Vezuva.

Od centra do glavne luke u Sorentu ima nekoliko stotina stepenika, što nije loše za kondiciju, posebno u povratku. Koga mrzi da pešači, može da se spusti, tj. popne liftom. Iz glavne luke, redovne brodske linije povezuju Sorento sa okolnim mestima: Napuljem, Kaprijem, Amalfijem, Positanom i Iskijom. Mi smo te linije veoma dobro iskoristile jer smo do svih ovih mesta stizale morskim putem (jedino smo u Napulj išle vozom). Cela obala je izuzetno interesantna i svaki grad ima poseban šarm, ali od svega (van Sorenta) najviše mi se svidelo vulkansko ostrvo - Iskija. Kada boravite u Sorentu, nikako ne smete propustiti Pompeju, koja je oko tridesetak kilometara udaljena od Sorenta, u pravcu Napulja. Još bliže Napulju je Vezuv, jedini aktivni vulkan na kopnenom delu Evrope, koji je i kriv za nestanak Pompeje. Sad mi je žao što nismo obišle Vezuv, ali eto, ostaje nešto za drugi put.

I kao što kažu stihovi popularne pesme s početka dvadesetog veka: Vir 'o mare quant’è bello, Ispira tantu sentimento ... Torna a Surriento... Zaista je poseban taj Sorento... Gledajući fotografije, vraćaju mi se uspomene, koje ustvari nisu ni izbledele... i vratiću se u Sorento... jednog dana, da vidim mogu li išta godine ovom gradu.