Drugi po veličini grad u Portugaliji, a po meni najšarmantniji, nalazi se na severu ove lepe i gostoljubive zemlje. Porto nije ni previše sređen ni previše moderan grad ali valjda taj šareniš raznobojnih fasada od kojih su mnoge oronule, zelenilo, cveće i veš koji se suši na terasama i uz to mnogo istorijski značajnih objekata na jednom mestu, čine ovaj grad posebnim. Na prvi pogled, uske ulice, priobalje, stare zidine i crkve odaju utisak da je u Portu vreme zaustavljeno u nekom od prošlih vekova ali dovoljno je samo da vidite ili provozate se metroom ili nekim drugim sredstvom javnog gradskog prevoza, pa da vam bude jasno da Porto itekako živi u dvadesetiprvom veku iako je sačuvao stari šarm.
Staro jezgro grada je pod zaštitom UNESCO-a od 1996. godine. Najstariji su ostaci gradskih zidina i gradska katedrala, čija je izgradnja počela u XII veku, kao i još nekoliko crkava i kuća koje potiču iz XV veka. Posebnu pažnju mi je privukla spoljašnjost nekolicine crkava, prepoznatljivih po oslikanim plavo-belim pločicama na fasadi. Najpoznatija među njima je crkva svete Klare, čija je unutrašnjost uređena u baroknom stilu, a plavo-bele detalje na fasadama imaju i crkva posvećena svetom Antonu – Congregados i crkva sv. lldefonso. Impozantna je i crkva Clerigos sa visokim tornjem odakle se pruža pogled na veći deo grada, a među lepše građevine ubrajaju se palata Borsa i skupština grada Porta, izgrađena na velikom trgu Liberdade (tj. na trgu Slobode), gde se nalazi nekoliko važnih spomenika, među kojima i spomenik Don Pedru IV.
Porto sam posetila u oktobru 2009. godine, nakon konferencije koja se održavala tridesetak kilometara severnije od Porta, kada sam sa koleginicama nastavila putovanje po Portugaliji. U Portu smo bile smeštene u strogom centru grada, u pešačkoj zoni, u ulici Santa Catarina u hostelu čijeg se imena na žalost ne sećam, iako mi je u živom sećanju ostala prijatna atmosfera i izuzetna ljubaznost domaćina, koji se kada smo napustile smeštaj ponudio da nas poveze do železničke stanice i nije hteo da nam naplati vožnju.
Porto smo obilazile peške, vozićem i turističkim brodom. Ako je lepo vreme, kao što je bilo tih dana u Portu, turistički obilazak brodom je po meni nešto što ne treba propustiti. Mnogo lepih građevina je smešteno uz obalu reke Douro, a prelepi su i mostovi izgrađeni na ovoj reci. Najveća zelena površina koju sam videla u Portu je park Morro sa palmama, cvećem, interesantno oblikovanim stenama i ogradicama. Posebno je upečatljiv pogled koji se iz parka pruža na grad i reku Douro.
Reka Douro se vezuje i za proizvod po kojem je Porto čuven u celom svetu, a to je istoimeno vino, veoma slatkog ukusa. Vino Port se tradicionalno pravi od grožđa, koje se bere samo u određenim delovima oko reke Douro. Tvrdi se da specifičan ukus ovog vina potiče od kombinacije grožđa, tla i klime. Mi smo posetile vinariju Croft, u kojoj su nas proveli kroz prostorije u kojima se čuva vino i objasnili nam da se razlikuju dve osnovne vrste Porta, vino koje se duže vreme čuva u hrastovim buradima i vino koje se samo kratko vreme zadržava u buretu i nakon toga se odmah pakuje u staklene boce. Naravno, degustirale smo nekoliko vrsta ovog vina i još veselije krenule u dalje razgledanje grada :). Međutim, Porto ne pamtim samo po slatkastom vinu. Ostao mi je u sećanju i po prelepim pecivima, i slatkim i slanim... Ah, rado bih se opet vratila u Porto :)
Drugi po veličini grad u Portugaliji, a po meni najšarmantniji, nalazi se na severu ove lepe i gostoljubive zemlje. Porto nije ni previše sređen ni previše moderan grad ali valjda taj šareniš raznobojnih fasada od kojih su mnoge oronule, zelenilo, cveće i veš koji se suši na terasama i uz to mnogo istorijski značajnih objekata na jednom mestu, čine ovaj grad posebnim. Na prvi pogled, uske ulice, priobalje, stare zidine i crkve odaju utisak da je u Portu vreme zaustavljeno u nekom od prošlih vekova ali dovoljno je samo da vidite ili provozate se metroom ili nekim drugim sredstvom javnog gradskog prevoza, pa da vam bude jasno da Porto itekako živi u dvadesetiprvom veku iako je sačuvao stari šarm.
Porto sam posetila u oktobru 2009. godine, nakon konferencije koja se održavala tridesetak kilometara severnije od Porta, kada sam sa koleginicama nastavila putovanje po Portugaliji. U Portu smo bile smeštene u strogom centru grada, u pešačkoj zoni, u ulici Santa Catarina u hostelu čijeg se imena na žalost ne sećam, iako mi je u živom sećanju ostala prijatna atmosfera i izuzetna ljubaznost domaćina, koji se kada smo napustile smeštaj ponudio da nas poveze do železničke stanice i nije hteo da nam naplati vožnju.
Porto smo obilazile peške, vozićem i turističkim brodom. Ako je lepo vreme, kao što je bilo tih dana u Portu, turistički obilazak brodom je po meni nešto što ne treba propustiti. Mnogo lepih građevina je smešteno uz obalu reke Douro, a prelepi su i mostovi izgrađeni na ovoj reci. Najveća zelena površina koju sam videla u Portu je park Morro sa palmama, cvećem, interesantno oblikovanim stenama i ogradicama. Posebno je upečatljiv pogled koji se iz parka pruža na grad i reku Douro.
Reka Douro se vezuje i za proizvod po kojem je Porto čuven u celom svetu, a to je istoimeno vino, veoma slatkog ukusa. Vino Port se tradicionalno pravi od grožđa, koje se bere samo u određenim delovima oko reke Douro. Tvrdi se da specifičan ukus ovog vina potiče od kombinacije grožđa, tla i klime. Mi smo posetile vinariju Croft, u kojoj su nas proveli kroz prostorije u kojima se čuva vino i objasnili nam da se razlikuju dve osnovne vrste Porta, vino koje se duže vreme čuva u hrastovim buradima i vino koje se samo kratko vreme zadržava u buretu i nakon toga se odmah pakuje u staklene boce. Naravno, degustirale smo nekoliko vrsta ovog vina i još veselije krenule u dalje razgledanje grada :). Međutim, Porto ne pamtim samo po slatkastom vinu. Ostao mi je u sećanju i po prelepim pecivima, i slatkim i slanim... Ah, rado bih se opet vratila u Porto :)
Нема коментара:
Постави коментар