Solun

 

Za neke je Solun samo usputna stanica do Halkidikija, za mnoge je to mesto odličnog šopinga, dok ga drugi vide kroz prizmu bogate i burne istorije, koja je neizostavni deo Soluna bez obzira na to što je on danas jedan veoma savremen i užurban grad. Istina je da Solun neguje tu raznovrsnost i da boravak u ovom gradu nikome ne može biti dosadan.

Ako u Solun dolazite automobilom, odmah ćete primetiti haotičan saobraćaj, velike gužve i nedostatak parking mesta. U centru grada je izuzetno teško parkirati se, a ko se odluči za parking na obodu grada, mora da bude spreman na duuugu šetnju. U tom slučaju je najbolja varijanta obilaska grada šetnja uz more do Bele kule, koja je jedan od najprepoznatljivijih simbola Soluna i odakle se pruža prelep pogled na grad i zaliv.

Od Bele kule se za desetak minuta laganog hoda stiže do najpoznatijeg trga u Solunu - Aristotelovog trga. Nedaleko su Galerijev luk, izgrađen krajem trećeg veka, u čijoj je neposrednoj blizini Galerijeva rotonda, koja je nastala samo nekoliko godina kasnije. To je kružna građevina koja je menjala namenu tokom vekova, od politeističkog hrama preko hrišćanske bazilike i muslimanske džamije, da bi od 1912. godine ponovo postala hrišćanska crkva. Postoje i ostaci minareta i palate, koja je bila povezana sa Galerijevim lukom i rotondom.

Antički ostaci se mogu videti na više mesta u gradu. Interesantno je da su okruženi višespratnim stambenim zgradama, tako da Solunjani sa svojih balkona svakodnevno uživaju u pogledu na "uspomene" iz antičkog doba.

Solun je takođe poznat po brojnim starim crkvenim zdanjima, kao što su crkva Svete Sofije, crkva Svetog Đorđa, crkva Panagija, a najpoznatija i najveća crkva u Solunu je crkva Svetog Dimitrija jer je posvećena svecu koji je zaštitnik Soluna. O njenom značaju govori i činjenica da se ova crkva nalazi na listi svetske kulturne baštine.

Jedan od najautentičnijih delova Soluna je Gornji grad, odnosno Ano Poli, koji se takođe nalazi na UNESCO listi kulturne baštine, a zaštićen je i od strane vlade Grčke, radi očuvanja tradicionalnog izgleda grada. Tu se nalaze kuće iz Osmanskog perioda, ostaci starih zidina koji datiraju iz doba Vizantije i tvrđava Eptapirgio, koja dominira ovim delom grada.

Solun ne čine samo centar grada i njegovi kulturno-istorijski spomenici. On obuhvata predgrađa koja su sve popularnija za život. Meni se posebno dopala četvrt Kalamaria u južnom delu Soluna. Tu se nalaze lepi parkovi, brojni restorani i jedina uređena plaža u gradu.

Eptapirgio, Solun

U potrazi za najlepšim pogledom na ceo Solun nezaobilazno je posetiti takozvani gornji grad Soluna (Ano Poli) gde se nalaze ostaci nekadašnjih otomanskih zidina, iza kojih se strmim i uskim uličicama stiže do tvrđave Eptapirgio.

Iako naziv ove tvrđave znači sedam kula, ovo utvrđenje ima čak 10 kula i važi za jedan od najatraktivnijih i najživopisnijih spomenika u gradu. Ispred tvrđave se nalazi omanji parking. Mi smo Eptapirgio posetili krajem oktobra, pa nije bila velika gužva kakva je pretpostavljam tokom letnjih meseci.

Eptapirgio je veoma staro zdanje. Krajem 4. veka nove ere, predstavljao je deo helenističkih/rimskih gradskih zidina Soluna, da bi u 12. veku postao zatvoreni zamak, a zatim sedište Osmanlija posle 1430. godine. Upravo su Osmanlije ovu tvrđavu nazvali „Sedam kula“ po istoimenoj tvrđavi u tadašnjem Konstantinopolju, a današnjem Istanbulu. Stari turski naziv Yedi Kule ima isto značenje kao grčki Heptapyrgion, odnosno Eptapirgio. Krajem devetnaestoga veka pa sve do 1989. godine, u tom prostoru se nalazio ozloglašeni zatvor (pre svega za političke zatvorenike), koji se često pominje u grčkoj poeziji.

Danas je Eptapirgio otvoren za turiste. U okviru izložbe u prostorijama ove tvrđave upečatljive su fotografije političkih zatvorenika koji su tu služili zatvorske kazne. Ipak, meni su impresivnije kule, hodnici, stepeništa i naravno fenomenalan pogled gde se Solun vidi kao na dlanu.

 

Restoran Plaza, Solun

U jednom od najlepših delova Soluna, Kalamariji, brojne su mogućnosti obedovanja, od brze hrane do fensi restorana. Ako ste za brzu hranu preporučujem Plazu. Kao i većina povoljnih restorana nije smešten uz more. Nalazi se na oko 500 m od parka i marine u Kalamariji.

Enterijer je jednostavan i moderan. Ipak, najviše gostiju boravi u bašti koja je natkrivena.

Na meniju preovlađuje brza hrana, kao i obrok salate. Giros je odličan. Porcije su, čini mi se, nešto veće od proseka za grčke restorane. Usluga je brza, kakva i treba da bude u restoranima ovog tipa.

Perea i Agia Triada

 

Za one koji vole da budu smešteni nadomak Soluna, Perea, koja je spojena sa mestom Nei Epivates i susedna Agia Triada, idealna su mesta za boravak ne samo u letnjoj sezoni već tokom cele godine.

Ova naselja nastala su dolaskom izbeglica iz Male Azije i Istočne Trakije 1923. godine nakon Grčko-turskog rata. Danas je Perea jedno od predgrađa Soluna koje se najbrže razvija. U Perei postoji pijaca, brojne prehrambene prodavnice, pekare, butici, apoteke, knjižare, a tu su i dom zdravlja i bolnica. Iz godine u godinu u Perei se gradi sve više stambenih zgrada i sve više ljudi odlučuje da se preseli u Pereu. Međutim, očigledno je da bar za sada ne postoji odgovarajuća infrastruktura koja to može da isprati.

Perea je odlično povezana sa Solunom, i autobuskom i brodskom linijom. Šetalištem je povezana sa Nei Epivatesom, a u nastavku je Agia Triada, do koje se takođe može prošetati uz plažu iako ne postoji pravo šetalište celim putem. Ova naselja ustvari povezuje dugačka peščana plaža koja je na nekim delovima šira, a na nekim uža ali je u sva tri mesta prekrivena sitnim peskom. Boja mora nije tako lepa kao na Halkidikiju ali je uglavnom prihvatljive čistoće.

Uz šetalište se nižu brojne taverne sa raznovrsnim izborom ribljih specijaliteta ali i jela od mesa i drugih obroka tipičnih za Grčku. Gotovo svi restorani su lepo sređeni i većina je otvorena tokom cele godine. Solunjani vole da provode vreme u Perei i Agia Triadi vikendom i praznicima i tada je, nezavisno od sezone, u ovim mestima veoma živahno.

Agia Triada je malo mirnija od Peree i tu ima manje prodavnica ali je zbog toga još privlačnija za miran, porodični odmor. U Agia Triadi takođe postoji dosta restorana uz plažu, kao i onih malo zavučenih, koji su povoljniji.

Kao i u ostalim delovima Grčke, Perea i Agia Triada imaju veoma lepe crkve. Crkva Svete Trojice u centru Agia Triade, koja je po ovom prazniku i dobila ime, veoma je upečatljive spoljašnjosti. Pažnju mi je privukla i jedna mala crkva na kraju šetališta u Agia Triadi, koja mislim da je zatvorena ali je veoma interesantna u kontrastu sa morskim plavetnilom.

Hotel Pithari, Agia Triada

U potrazi za jednostavnim i povoljnim smeštajem u Agia Triadi, izabrala sam Hotel Pithari, koji se nalazi na početku šetališta u ovom mestu. Od plaže ga deli samo nekoliko koraka. Prema tome, lokacija mu je idealna.

Izabrala sam studio u prizemlju, koji mi je na osnovu priloženih slika vlasnika (a i uživo), izgledao sasvim pristojno.

Međutim, po našem dolasku, koji je bilo u okviru regularnog check-in perioda, nakon dugog puta i akumuliranog umora, sačekala su nas zaključana vrata recepcije, pri čemu se ni na jedan telefon niko nije javljao. Vrteli smo se u krug i obilazili oko hotela u nadi da ćemo primetiti nekoga. To je trajalo najmanje pola sata, sve dok nam u susret nije izašla njihova komšinica, kojoj je takođe trebalo neko vreme da ih dozove. Vlasnici su bili u hotelu, u prostorijama koje pretpostavljam koriste za stanovanje. Izgledalo nam je da smo ih probudili. Gle čuda, gosti sa rezervacijom došli su u vreme kada im je zvanično recepcija otvorena (ali ipak nije...). Gospođa kojoj je najverovatnije komšinica prekinula popodnevnu dremku (komšinici hvala do neba!) bila je veoma mrzovoljna, usporena i nezainteresovana za goste. Nisam navikla na to u Grčkoj. Potpuno je izostalo uobičajeno grčko gostoprimstvo. Mislim da je to porodični hotel u kojem su svi, koje smo imali priliku da vidimo u dolasku, stari i jedva pokretni ljudi. S obzirom da smo muž i ja u ovom hotelu boravili u drugoj polovini oktobra, nadam se da nije ista situacija i tokom sezone i da imaju nekog mlađeg da prima goste. 

Kada smo konačno ušli u sobu, čekalo nas je još par iznenađenja. U kupatilu je nedostajao toalet papir. U kuhinji je od sveg posuđa bio samo jedan plitak tanjir, a u ormaru samo par vešalica. Na moju intervenciju su nam dali toalet papir, a narednog dana su dodali posuđe. Osim pri prvom susretu, za svih 8 dana boravka nismo videli nikoga od zaposlenih u hotelu iako je soba čišćena svaki drugi dan.

Uprkos prvom utisku, smeštajem smo bili zadovoljni. Očigledno je studio renoviran skorije i opremljen je najvažnijim stvarima. Nakon što su dopunili posuđe, mogli smo da pripremamo obroke. U okviru hotela postoji i zajednička trpezarija koja tokom našeg boravka nije radila. Klima-uređaj nam je služio da povremeno ugrejemo sobu jer smo tamo ipak bili u oktobru, a u bašti smo se "družili" sa brojnim mačkama koje su neizostavni deo grčkog šarma.