Kipar

Obično se kod nas Kipar vezuje za letovanje, ako ne za kiparske banke i tajne račune domaćih političara i „biznismena“ iz devedesetih. Ovde neće biti reči ni o jednom ni o drugom, već o mom doživljaju zime i novogodišnje atmosfere na Kipru. 

Osim blage klime, velika prednost putovanja iz naše zemlje na Kipar je u tome što postoji direktna lowcost linija od Beograda do Larnake. Stigli smo za oko dva i po sata i ostavili za sobom prve i jedine pahulje u sezoni zima 2014/15, koje samo što su počele da provejavaju dok smo se ukrcavali u avion. Tako smo izbegli jedini snežni i ujedno najhladniji period u Srbiji te zime.

Prvi i za mene najjači utisak o Kipru je neverovatna ljubaznost domaćina, koja nas je oduševila bukvalno čim smo sleteli u Larnaku. Počevši od službenika na aerodromu, koji nam se sam obratio i dao nam mape ostrva i grada, kao i gomilu korisnih informacija, preko prolaznika koji su nam odmah prilazili da ponude pomoć kad god bismo otvorili mapu na ulici, do srdačnog vlasnika apartmana u kojem smo bili smešteni.

Drugi utisak su bile uske ulice Larnake, koje podsećaju na lavirint, kao i prilična gužva u saobraćaju. I to je bilo drugačije od mojih očekivanja. Stacionirali smo se u centru Larnake, u prostranom apartmanu P. Ioannou Flats, nadomak duge peščane plaže Finikoudes. Naravno, odmah smo otišli na plažu :). Temperatura vazduha od tek nešto iznad dvadeset stepeni na celzijusovoj skali i od prilike ista temperatura mora, nekima, a po mojoj slobodnoj proceni, Rusima :), nije smetala da se kupaju i uživaju u čarima mora. Nama je bilo dovoljno to što smo mogli da se u sred zime sunčamo u kratkim rukavima uz nezamenljiv zvuk talasa. Kupanje smo preskočili :).

Kipar je do 1960. godine bio kolonija Velike Britanije, čiji je uticaj na život Kiprana vrlo očigledan i danas. Najbanalniji primer za to su utičnice za koje vam je neophodan adapter i vožnja desnom stranom. Dobar pokazatelj je i to što većina Kiprana prilično dobro barata engleskim jezikom. S druge strane, gostoljubivost i srdačnost stanovnika Kipra definitivno nije englesko nasleđe.

Od 1974. godine Kipar je podeljen na grčki i turski deo takozvanom zelenom linijom koja prolazi kroz glavni grad Nikoziju. Oko ove linije, koja je dobila naziv po boji flomastera kojom je ucrtana na mapi prilikom pregovaranja, nalazi se tampon zona čija širina varira od stotinak metara do desetak kilometara. Mnoga mesta koja su se „zadesila“ u toj tampon zoni uglavnom su raseljena, a čak je i aerodrom u Nikoziji, koji je takođe u toj zoni, već više od četriri decenije van funkcije. Izuzetak je mestašce Pilis, koje broji oko 3000 stanovnika i koje je jedino mesto na ostrvu (a i šire) gde Grci i Turci žive zajedno. To je pravi dokaz da se sve može kad se hoće.

Šetajući se Nikozijom, iako smo, naravno, znali da je granica „tu negde“, prilično nas je iznenadilo to što smo u sred starog grada naleteli na granični prelaz. Iz radoznalosti smo hteli da pređemo granicu ali je bio dugačak red na carini, pa smo odustali. Međutim, iako smo prešli samo par koraka izvan grčke zone, grčki carinici su nam uredno tražili pasoše. Meni je to sve ličilo na neku pozorišnu predstavu mada je to, na žalost, realnost na Kipru.

Manje je poznato da veliki značaj za Kipar ima zimzeleno drvo rogač, čiji se plodovi mogu koristiti kao zaslađivači i kao zamena za kakao. Meni su se posebno svidele čokolade i ratluk od rogača. Rogač je karakterističan za ovo ostrvo i dugi niz godina je predstavljao značajan izvor prihoda za zemlju. Iako se u poslednje vreme smanjio izvoz ove biljke, radi se na tome da se sačuvaju stabla koja su ugrožena zbog urbanizacije i napada glodara. Interesantno je da je kiparska vlast radi spasavanja rogača, nedavno angažovala sove i zmije! Svakako navijam da rogač opstane!

Najstariji grad na Kipru je Larnaka. Smeštena na jugoistočnoj obali, na jednakoj udaljenosti od jedina dva veća grada na ovom ostrvu - Nikozije i Limasola, Larnaka je spoj suprotnosti. To je grad u kojem možete videti luksuzne savremene hotele i jahte, a samo par stotina metara dalje oronule kućerke i ljude koji žive veoma skromno. Po mom mišljenju, najlepša građevina u gradu je pravoslavna crkva - Crkva svetog Lazara, izgrađena na grobu svetog Lazara, koji je pronađen oko 890. godine. Jedno od obeležja Larnake je i tvrđava iz 1625. godine, smeštena uz samu obalu mora. U njoj se nalazi muzej sa eksponatima unutar građevine, kao i u njenom dvorištu, gde se preko leta održavaju pozorišne predstave. Moja preporuka je i Arheološki muzej koji se nalazi u centru grada. U njemu postoji dosta vrednih i interesantnih eksponata koji svedoče o bogatoj istoriji Kipra.

Kada se od tvrđave u Larnaki krene šetalištem u smeru ka aerodromu, za oko 20 minuta laganog hoda se stiže do slanog jezera, koje tokom zime nastanjuju flamingosi. Oko jezera se može napraviti jedna lepa šetnja od oko 5 km i isto toliko nazad ka centru grada. Flamingose smo videli samo u daljini ali je za mene to bio pravi doživljaj! Preko leta se jezero osuši i tada flamingosa nema.

Od poznatih letovališta posetili smo samo Aja Napu i Protaras. Oba krase predivne peščane plaže i za oba je karakteristično da su gotovo potpuno pusti tokom zime. Zato smo imali privilegiju da uživamo sasvim sami na tim plažama, a za malo i da se bućnemo :). Međutim, ni u ovim mestima nije izostala maštovita novogodišnja dekoracija. Šta više, Aja Napa je po mom mišljenju bio najlepše ukrašen grad na ostrvu. Između Aja Nape i Protarasa nalazi se Cape Greco, jedna od najlepših prirodnih atrakcija na ostrvu. Sa litica se pruža fenomenalan pogled na tamno plavo more, a legenda kaže da se tu krije izvesno morsko čudovište brrr... ja ne znam, nisam ga videla :). Povratak iz Aja Nape je bio prilično dramatičan ali je ipak imao happy end. Naime, pošto smo se zadržali u razgledanju grada, rešili smo da se vratimo poslednjim busom. Međutim, kako je taj bus dosta kasnio, počeli smo da se raspitujemo kod prolaznika i vozača drugih linija koji su tuda prolazili. Rekoše nam da se često dešava da taj poslednji autobus uopšte ne dođe! Kako smo se samo obradovali busu koji izgleda jadnije od naših najlošijih vozila gradskog prevoza u Beogradu, ali najvažnije je bilo to što vozi za Larnaku! Spas u zadnji čas :).

Poslednji dan 2014. godine proveli smo u Limasolu. Odmah mi se svideo zbog dugačkog i prostranog šetališta uz obalu i drvoreda ogromnih palmi, a posebno su me oduševili gradski parkovi. Uz šetalište se nalazi park sa interesantnim skulpturama, među kojima su mi najveću pažnju privukla džinovska jaja od kamena. Prelep je i park, koji se nalazi nedaleko od centra grada, a preko puta šetališta. Limasol je najpoznatiji po svojoj luci, koja je najveća na Kipru, a koju ne možete da zaobiđete prilikom posete ovom gradu. Tu se nalaze i brojni kafići i restorani, od kojih je većina dekorisana morskim i mornarskim motivima. Meni se mnogo svidela i novogodišnja dekoracija u luci ali onog novogodišnjeg duha, jurnjave, gužve, padanja u nesvest od šopinga i ostalih propratnih stvari... uopšte nema! Zato nismo ni imali utisak da se te večeri dešava prelazak iz stare u Novu godinu. U Limasolu ima mnogo toga da se vidi, pa je jedan dan definitivno prekratak za obilazak celog grada. Ipak, od svih atrakcija u Limasolu, ja ću ga pamtiti po nečemu što u prvi mah deluje sasvim obično, a to su mandarine! To su ubedljivo najukusnije mandarine koje sam ikad probala!

Po povratku iz Limasola u Larnaku, u apartmanu nas je čekalo iznenađenje u vidu torte i crnog vina, što je bio poklon vlasnika apartmana povodom Nove godine. Taj mali znak pažnje nam je bio još jedna potvrda o tome kako su Kiprani fantastični domaćini.

Iako je Larnaka, kao i ostala mesta na Kipru tokom novogodišnjih praznika, svečano obučena u novogodišnje ruho, sa lepo ukrašenim jelkama i ostalom novogodišnjom dekoracijom, neverovatno je da kada smo nešto malo pre ponoći izašli na ulicu u sred centra Larnake, nigde nije bilo ljudi! Otišli smo do najbliže ogromne jelke na jednom od centralnih trgova i uspela sam da je fotografišem iz svih mogućih uglova a da mi pri tom niko ne upadne u kadar :). I sve to tik pred ponoć! Delovalo je da su ljudi potpuno nezainteresovani za doček. Međutim, stotinak metara dalje, uz obalu, pored još jedne džinovske jelke, videli smo okupljenu masu i obradovali smo se jer ipak nismo bili jedini u gradu koji dočekuju Novu godinu :). U ponoć je usledio vatromet, nakon čega su se ljudi brzo razbežali, valjda svako svojoj kući ili u neki ludi provod koji mi nismo videli gde se dešava...  I tako je doček prošao bez ijedne petarde! Tek poneki kafić je imao živu svirku ali daleko od novogodišnjeg ludila na koje smo navikli u našoj Srbiji. Mi smo nastavili da šetamo duž plaže i meni je, iskreno, takav doček baš prijao!

Narednih par dana smo još malo nabacivali boju na ležaljkama ispred bara na plaži Finikoudes, koji je u to vreme jedini radio i već smo počeli da žalimo što je tako brzo prošlo naše (ne)obično novogodišnje putovanje.