Sintra

Sintra je gradić na zapadu Portugalije, 30 km udaljen od Lisabona. Nalazi se na vrhu liste turističkih atrakcija u ovom delu Portugalije, a i šire. Mi smo iz Lisabona do Sintre putovale vozom, kao i većina turista koji se stacioniraju u Lisabonu i znaju da se Sintra, bar pri prvoj poseti Portugaliji, ne propušta.

Jedan od razloga za ovakvu popularnost Sintre krije se u prelepoj prirodi i prijatnoj klimi u ovom gradiću, a posebno u njegovoj okolini. To je i osnovni razlog zbog kojeg su portugalski kraljevi i osvajači voleli da većinu svog slobodnog vremena provode u ovim krajevima. O tome svedoče prelepe kraljevske palate –letnje rezidencije, u kojima su portugalski vladari uživali, a danas ove velelepne palate privlače turiste širom sveta da bar na kratko dožive lepotu Sintre.

I brojni umetnici su bili očarani Sintrom, kao što su Lord Bajron, Luis de Kamoeš, Alfonso Lopez Vieira, Hans Kristijan Andersen i drugi. Sintru su romantičari opisivali kao zemaljski raj, a čuvene su reči kojima je Lord Bajron opisao Sintru: "U svakom pogledu, najzanosnije mesto u Evropi!" U jednoj od svojih poema, stihovima „Oh, Bože! To je božanski prizor. Što li su Nebesa učinila za ovu divnu zemlju!" Bajron je takođe iskazao svoje divljenje Sintri. 

I zaista Sintra je očaravajuća! To je spoj predivne prirode - brežuljaka, šume, zelenila... i neobične i interesantne arhitekture sa fasadama veselih boja. Većina palata u Sintri nalazi se pod zaštitom UNESCO-a.

Prvo smo posetile Nacionalnu palatu, koja se nalazi u centru Sintre, oko desetak minuta hoda od železničke stanice. Izgradnja ove palate je započeta krajem XIV veka, ali je mnogo puta dograđivana, pa predstavlja spoj različitih stilova. U ovu palatu su najviše ulagali portugalski kraljevi Žoao I i Manuel. Ona nije preterano atraktivne spoljašnosti ali je enterijer Nacionalne palate izuzetno upečatljiv. Najinteresantnije prostorije u palati su dvorana labudova i dvorana svraki, koje su nazive dobile po motivima na plafonima. Plafon u dvorani labudova oslikan je naravno labudovima, uramljenim u zlatne ramove i to je bila sala u kojoj su se priređivali balovi. Dvorana svraki ima tavanicu oslikanu sa 136 svraka, pri čemu svaka svraka u kljunu nosi smotuljak papira sa natpisom "por bem", što u prevodu sa portugalskog znači "sve za dobro", a to je kralj Žoao izgovorio kada ga je kraljica zatekla sa dvorskom damom. Kao znak izvinjenja, kralj je naredio da se oslika plafon. Inače, svraka je u Portugaliji simbol za kurtizanu. Ne zna se zašto ih ima 136. Verovatno je za kralja taj broj imao neko simbolično značenje :). Interesantna je i arapska soba, ukrašena najstarijim pločicama u Portugaliji, koja je služila kao spavaća soba kralja Žoaa.

U Nacionalnoj palati se nalazi i jedna od najbogatijih kolekcija azulejos pločica, koje potiču iz XVI veka. Najpre su se izrađivale u plavo-beloj kombinaciji boja, a kasnije u svim bojama i sa različitim motivima. U Portugaliji te pločice nisu samo popularne kao suveniri, već su od njih napravljene brojne fontane, a pločice sam viđala i na fasadama zgrada i crkava, ali i kao deo enterijera ovih objekata.

Osim Nacionalne palate, obišle smo Mavarski dvorac i palatu Pena, do kojih smo stigle peške. Do njih se može doći i autobusom ali pešačenje kroz šumu nekoliko kilometara uzbrdo nije naporno, a priroda je prelepa, pa mi je ta šetnja baš prijala.

Mavarski dvorac se nalazi na jednom od dva uzvišenja u Sintri. Izgradili su ga Arapi u VIII veku i pošto se koristio u vojne svrhe, opasan je zidinama. Danas služi isključivo kao turistička atrakcija. Zidine sa nazubljenim kruništem i kule krivudaju poput džinovske zmije. I iz daljine se vidi kako na vrhu tvrđave vijori crveno-zelena portugalska zastava, a pogled na dvorac i iz dvorca je fantastičan!

Na drugom uzvišenju Sintre nalazi se bajkovita palata Pena, koja se svrstava u jedno od sedam portugalskih čuda. Zajedno sa istoimenim parkom, ovo zdanje je jedinstveno ne samo u Portugaliji već i u svetu. Sa svom svojom šarolikošću boja i mnoštvom neobičnih detalja, spolja izgleda kao dvorac iz bajke. To je najlepši dvorac koji sam videla uživo. Za moj ukus lepša je i od čuvenog bavarskog dvorca Neuschwanstein, koji je ovekovečen u Diznijevim filmovima. Takvu atraktivnost palata Pena verovatno najviše može zahvaliti arhitekturi koja predstavlja mešavinu različitih stilova, od uticaja drevnog Egipta do gotike i romantizma. I unutrašnjost ove palate uređena je kao kombinacija različitih stilova i materijala. Tu se nalaze raskošno opremljeni saloni, plesne dvorane i odaje, među kojima je i ona u kojoj se krila poslednja portugalska kraljica, Amelia. Danas se u ovoj palati održavaju banketi, prijemi i slična zvanična dešavanja koje organizuje predsednik Portugalije.

U Sintri ima još nekoliko palata koje se nalaze na UNESCO-ovoj listi svetske baštine, ali je gotovo nemoguće obići ih sve u istom danu, posebno jer smo žurile na zapad, tj. na najzapadniju tačku kontinentalnog dela Evrope – rt Cabo da Roca.

Cabo da Roca

Rt Cabo da Roca je specifičan po tome što se nalazi na najzapadnijoj tački kontinentalne Evrope. Oko 42 km je udaljen od Lisabona, a 18 km od Sintre. Mi smo do ovog rta došle autobusom iz Sintre. Iako na ovom mestu postoje jedino svetionik iz osamnaestog veka, spomenik i prodavnica suvenira, Cabo da Roca je veoma popularan među turistima iz celog sveta. Zaravnjena površina obrasla travom i crvenim rastinjem, čini ovo mesto idealnim za izlete.

Najlepše od svega je pogled sa visokih litica na talase koji zapljuskuju stene. Nikada neću zaboraviti reči moje koleginice kojoj je prva misao po dolasku na ovaj rt bila da je to idealno mesto za samoubistvo... jeste morbidno ali govori o tome koliko je taj pogled na tamno plavi Atlantik zaista upečatljiv. Naravno, ne ostavlja na svakoga takav utisak. Ja sam zamišljala Ameriku sa druge strane Atlantika, a pre svega sam uživala i u tom pogledu i u sunčanom jesenjem danu.

Iskoristile smo lepo vreme za sunčanje pored spomenika na kojem je uklesana misao portugalskog pesnika, Luisa de Kamoisa, koji je opisao ovaj rt kao mesto gde se kopno završava a more počinje. Teško da se Cabo da Roca u samo jednoj rečenici može bolje opisati.

Meni najdraža uspomena na ovo mesto nalazi se na zidu mog kabineta. To je diploma, koju su smislili da prodaju kao suvenir, a ustvari predstavlja svedočanstvo o tome da sam posetila najzapadniju tačku kontinentalnog dela Evrope - poklon od drage osobe koja na žalost više nije među nama.

Porto

Drugi po veličini grad u Portugaliji, a po meni najšarmantniji, nalazi se na severu ove lepe i gostoljubive zemlje. Porto nije ni previše sređen ni previše moderan grad ali valjda taj šareniš raznobojnih fasada od kojih su mnoge oronule, zelenilo, cveće i veš koji se suši na terasama i uz to mnogo istorijski značajnih objekata na jednom mestu, čine ovaj grad posebnim. Na prvi pogled, uske ulice, priobalje, stare zidine i crkve odaju utisak da je u Portu vreme zaustavljeno u nekom od prošlih vekova ali dovoljno je samo da vidite ili provozate se metroom ili nekim drugim sredstvom javnog gradskog prevoza, pa da vam bude jasno da Porto itekako živi u dvadesetiprvom veku iako je sačuvao stari šarm.

Staro jezgro grada je pod zaštitom UNESCO-a od 1996. godine. Najstariji su ostaci gradskih zidina i gradska katedrala, čija je izgradnja počela u XII veku, kao i još nekoliko crkava i kuća koje potiču iz XV veka. Posebnu pažnju mi je privukla spoljašnjost nekolicine crkava, prepoznatljivih po oslikanim plavo-belim pločicama na fasadi. Najpoznatija među njima je crkva svete Klare, čija je unutrašnjost uređena u baroknom stilu, a plavo-bele detalje na fasadama imaju i crkva posvećena svetom Antonu – Congregados i crkva sv. lldefonso. Impozantna je i crkva Clerigos sa visokim tornjem odakle se pruža pogled na veći deo grada, a među lepše građevine ubrajaju se palata Borsa i skupština grada Porta, izgrađena na velikom trgu Liberdade (tj. na trgu Slobode), gde se nalazi nekoliko važnih spomenika, među kojima i spomenik Don Pedru IV.

Porto sam posetila u oktobru 2009. godine, nakon konferencije koja se održavala tridesetak kilometara severnije od Porta, kada sam sa koleginicama nastavila putovanje po Portugaliji. U Portu smo bile smeštene u strogom centru grada, u pešačkoj zoni, u ulici Santa Catarina u hostelu čijeg se imena na žalost ne sećam, iako mi je u živom sećanju ostala prijatna atmosfera i izuzetna ljubaznost domaćina, koji se kada smo napustile smeštaj ponudio da nas poveze do železničke stanice i nije hteo da nam naplati vožnju.

Porto smo obilazile peške, vozićem i turističkim brodom. Ako je lepo vreme, kao što je bilo tih dana u Portu, turistički obilazak brodom je po meni nešto što ne treba propustiti. Mnogo lepih građevina je smešteno uz obalu reke Douro, a prelepi su i mostovi izgrađeni na ovoj reci. Najveća zelena površina koju sam videla u Portu je park Morro sa palmama, cvećem, interesantno oblikovanim stenama i ogradicama. Posebno je upečatljiv pogled koji se iz parka pruža na grad i reku Douro.

Reka Douro se vezuje i za proizvod po kojem je Porto čuven u celom svetu, a to je istoimeno vino, veoma slatkog ukusa. Vino Port se tradicionalno pravi od grožđa, koje se bere samo u određenim delovima oko reke Douro. Tvrdi se da specifičan ukus ovog vina potiče od kombinacije grožđa, tla i klime. Mi smo posetile vinariju Croft, u kojoj su nas proveli kroz prostorije u kojima se čuva vino i objasnili nam da se razlikuju dve osnovne vrste Porta, vino koje se duže vreme čuva u hrastovim buradima i vino koje se samo kratko vreme zadržava u buretu i nakon toga se odmah pakuje u staklene boce. Naravno, degustirale smo nekoliko vrsta ovog vina i još veselije krenule u dalje razgledanje grada :). Međutim, Porto ne pamtim samo po slatkastom vinu. Ostao mi je u sećanju i po prelepim pecivima, i slatkim i slanim... Ah, rado bih se opet vratila u Porto :)

Axis Ofir Beach Resort, Esposende

Moj prvi utisak o ovom hotelu bio je da se nalazi na kraju sveta :). Dobro, možda nije na kraju sveta ali blizu kraja Portugalije jeste. Putovanje do Axis Ofira trajalo je ceo dan, pri čemu sam promenila dva aviona, dva voza, autobus i taksi. Ipak, kada sam stigla u resort na kraju sveta, kako sam ga odmah prozvala, zaboravila sam na put i sve peripetije, još da nije bilo konferencije na kojoj sam učestvovala a koja je bila organizovana u ovom hotelu, uživanje bi bilo kompletno :). Ali i ovako, samo pogled na okean i šum talasa delovali su opuštajuće na mene.

Axis Ofir je smešten između reke Kavado i Atlanskog okeana, a okružen je i borovom šumom. Kada pomislim da mi treba odmor na nekom pustom ostrvu, setim se ovog resorta jer, iako nije na ostrvu, zaista se nalazi na izolovanom mestu, daleko od gradske vreve, gužve i stresa. Moja soba je gledala na okean, hotelski vrt sa bazenom i teniskim terenima, kao i na šumu. Iza teniskih terena se nalazi fudbalski teren. U resortu je tada (početkom oktobra 2009. godine), osim gostiju koji su došli na odmor i nas sa konferencije, bilo i fudbalera na pripremama.

U hotelu se nalazi restoran iz kojeg se pruža pogled na peščanu plažu i okean. Imala sam uplaćen samo doručak koji je na bazi švedskog stola i koliko se sećam bio je sasvim pristojan sa raznovrsnom slanom i slatkom ponudom. Hotelski bar gleda na lepo uređen vrt sa interesantnim skulpturama, gde se nalazi otvoreni bazen. Stazicom se od bazena izlazi na prostranu peščanu plažu. U oktobru svakako nije bilo vreme za kupanje, a po rečima hotelskog osoblja u ovom delu Portugalije je i preko leta hladna voda. Ali je zato ova plaža na Atlantiku idealna za sunčanje, šetnju i džoging.

Axis Ofir Beach Resort je odličan izbor za konferencijski turizam. Ima nekoliko konferencijskih sala opremljenih odgovarajućom audio-vizuelnom opremom. Ko želi da se rekreira osim tenisa, može uživati u kuglanju i stonom tenisu, a u blizini su golf tereni, kao i biciklističke staze. Ovo je pravo mesto i za ljubitelje surfovanja.

Osoblje hotela je veoma ljubazno, kao i meštani Esposenda. Jedini nedostatak ovog hotela je to što se vidi da je izgrađen dosta davno. U međuvremenu je renoviran pa pretpostavljam da sada izgleda modernije.