Fruška gora

Neupućenima deluje pitomo, ne previše interesantno, skoro da i nije planina. Istina je sasvim drugačija. Fruška gora, iako visoka svega 539 m, ne samo da je interesantna, već je i veoma zahtevna ako krenete da je ozbiljno istražujete. U to sam se uverila na Fruškogorskom maratonu, manifestaciji koja se svakog proleća (sa izuzetkom ove 2020. godine) održava na Fruškoj gori.

Fruškogorski maraton postoji od 1978. godine i do 90-tih godina prošlog veka bio je poznat pod nazivom 25. maj i kao i mnogi drugi događaji u SFRJ bio je vezan za Tita. Tako je dužina najduže staze na maratonu određivana prema tome koliko je Tito tada imao godina. Dakle, svake godine se broj kilometara najduže staze povećavao za 1. Fruškogorski maraton u novije vreme ima 19 staza, od kojih je najduža duga 133,6 km, a najkraća je simbolična, tek nešto više od 4 km i u skladu sa tim nosi simpatičan naziv – Staza radosti i zadovoljstva. Staze su označene crvenim srcima u belim krugovima, što je zamenilo nekadašnje oznake u vidu petokrake.

U okviru Fruške gore postoji nacionalni park i to prvi u Srbiji, ustanovljen još 1960. godine. Najviši vrh ove planine je Crveni čot. Jedan od nešto nižih vrhova nalazi se na brdu Stražilovo, na samo par kilometara od Sremskih Karlovaca. Stražilovo je popularno izletište, koje je ovekovečilo život i delo Branka Radičevića, čuvenog srpskog pesnika koji je preminuo od tuberkuloze sa samo 29 godina. Na Stražilovu se osim groba Branka Radičevića, nalazi odmaralište Brankov čardak, kao i planinarski dom. Kao i na celoj Fruškoj gori, i ovde postoje obeležene planinarske staze. Tu se održavaju takmičenja u orijentiringu i planinskom biciklizmu.

Fruška gora je poznata po manastirima koji su raspoređeni duž cele planine. Ima ih ukupno 16, među kojima su: Novo i Staro Hopovo, Beočin, Vrdnik, Privina Glava, Velika Remeta i drugi. Svi fruškogorski manastiri podignuti su kao zadužbine srpskih vladarskih porodica. Na ovoj planini postoje ostaci nekoliko utvrđenja, od kojih sam posetila samo Vrdničku kulu. Ona se nalazi u banjskom mestu Vrdnik, poznatom po lekovitoj termalnoj vodi.
 
Na Fruškoj gori su zastupljene brojne biljne i životinjske vrste. Na obroncima ove planine nalaze se šume, pre svega lipova šuma (od cele Evrope najveća koncentracija joj je na Fruškoj gori), a tu su i livade, pašnjaci, voćnjaci i vinogradi, zbog čega ovaj kraj obiluje vinskim podrumima. Najčuvenije vinarije se nalaze u Sremskim Karlovcima i okolini.

U letnjim danima, spas od vrućine meštani okolnih mesta traže u jezerima. Na Fruškoj gori postoji čak 14 jezera. Sva jezera su veštačka i većina je smeštena na južnoj strani planine. Tu su Ledinačko jezero, Dobrodol, Borkovac, Beli kamen, Ljukovo, Sot, Međeš i druga. Pogodna su kako za ribolov, tako i za plivanje.

Šefšaen

Do jednog od najfotografisanijih mesta u Maroku, prepoznatljivog po plavim fasadama, stigli smo autobusom iz Fesa za nešto više od 4 sata vožnje. Možemo ga nazvati Šefšaen, Šefšauen, Šaen, Šauen ili jednostavnije Plavi grad. A on zaista jeste gotovo ceo plav. Plave su ne samo fasade, već i prozori i vrata, stepeništa, fontane... dok se detalji u drugim bojama, uglavnom drečavim, savršeno uklapaju u kolorit ovog neobičnog gradića. Interesantno je da nisu sve kuće do vrha obojene u plavo, već samo njihovi donji spratovi.

Šefšaen je nastao u drugoj polovini XV veka kada se tu nastanila grupa Mavara i Jevreja, izbeglica iz južne Španije. Na pitanje kako je Šefšaen postao plavi grad ima više odgovora. Po jednom mišljenju, Jevreji su, da bi se razlikovali od Mavara, svoje kuće počeli da farbaju u plavo. Postoji i mišljenje da su razlog plavih fasada insekti, posebno komarci koje plava boja odbija. Treće objašnjenje je novijeg datuma i nije ništa manje verovatno, a to je da su se vlasti u Šefšaenu dosetile da ofarbaju kuće u plavo kako bi se ovaj grad razlikovao od drugih, većih i do tada posećenijih gradova u Maroku i na taj način privukao turiste.

Do 1920. godine ulaz u Šefšaen bio je zabranjen hrišćanima. Danas je otvoren za sve posetioce, a posećenost je ogromna. Sve vrvi od turista, posebno njegovo jezgro, medina koja je naravno pešačka zona sa uskim uličicama u kojima se ipak lakše snaći nego u medini u Fesu.

Šefšaen se nalazi u planinskom delu severozapadnog Maroka, na oko 600 m nadmorske visine. Od autobuske stanice vodi uzbrdica do tog najatraktivnijeg, starog dela Šefšaena, tj. njegove medine. Da ne bismo gubili vreme jer smo samo jedan dan proveli u ovom mestu, sa stanice smo uzeli taksi. Ipak, pešačenje nam nije nedostajalo jer je većina ulica strma, a mnoge su napravljene u formi dugih stepeništa.

Pravo vreme za posetu Šefšaena i uopšte Maroka su proleće i jesen. Preko leta je previše vruće i veće su gužve, a zimi je često kišovito, posebno u Šefšaenu koji je planinski gradić. Mi smo ga posetili u prvoj polovini oktobra. I dalje je bilo toplo, pa smo se šetali u letnjoj garderobi, a ipak ne prevruće kao tokom letnjih meseci. Posećenost je i dalje velika ali podnošljiva.

O istoriji Šefšaena i okoline najbolje svedoči stara marokanska tvrđava Kasbah, nekada zatvor, a danas etnografski muzej, koji se nalazi u centru stare medine. Kasbah je okružen prelepom bujnom baštom u španskom stilu i to je jedna od retkih zgrada koje nisu obojene u plavo. U odajama Kasbaha izloženi su brojni artefakti, kao što su odeća, instrumenti, tradicionalni alati i ukrasi. Sa kule Kasbaha Šefšaen se vidi kao na dlanu.

Centralni trg Šefšaena, Plaza Uta el-Hammam, predstavlja najživlje mesto u gradu. Tu se prepliću arapska i španska arhitektura i na ovom trgu je koncentrisan najveći broj restorana i uličnih štandova sa hranom i pićima. Ne treba propustiti sveže ceđenu pomorandžu ili nar, a takođe je interesantno zaviriti unutar restorana jer su i njihovi enterijeri uglavnom tradicionalno uređeni sa mnoštvom detalja.

Svaki kutak u Šefšaenu je fotogeničan ali osim onih autentičnih, postoje i „scene“ nameštene za turiste koji žele da fotografišu bez upadanja drugih ljudi u kadar. To se plaća simbolično, a zauzvrat na par minuta dobijate čitav plavi aranžman samo za sebe.

U uskim uličicama Šefšaena nižu se radnje sa mnoštvom tradicionalnih, uglavnom ručno rađenih predmeta, od raznobojnog nakita, pletenih, platnenih i kožnih torbi, šalova, slika, ukrasnih tanjira, ćilima, ćupova i čiviluka do maštovito oslikanih delova nameštaja. Nigde nisam videla interesantnije suvenire od onih koji se prodaju u Šefšaenu i to dosta jeftino u poređenju sa Evropom. Problem je jedino kako to sve smestiti u kofer :).

Restoran Sindibad, Šefšaen

U plavom gradu smo od mnogobrojnih restorana izabrali Sinibad jer je blizu centralnog trga, ima terasu i free Wi-Fi. To je bilo sasvim dovoljno da ne tražimo dalje. Sinibad je tradicionalno opremljen, što je uobičajeno u Šefšaenu. Pogled sa terase je interesantan. Osim plavih fasada i utvrđenja, kao i lepe prirode koja okružuje Šefšaen, vide se i krovovi ne tako sređenih, čak oronulih kuća.

Prijatno su nas iznenadile niske cene hrane u ovom restoranu ali kad smo dobili to što smo poručili, shvatili smo da cene sasvim odgovaraju veličini porcija.

Atmosfera u Sinibadu je veoma opuštena, do te mere da se mačke penju po stolovima i ližu tanjire i čaše iza gostiju. To smo videli kad smo završili ručak, srećom ili nažalost...

Palićko jezero

Hotel Prezident, Palić

Odlična lokacija, dobra ponuda i povoljne cene smeštaja privukle su nas da budemo gosti hotela Prezident na Paliću. Hotel je smešten uz park, na samo nekoliko koraka od šetališta pored Palićkog jezera. Iza hotela se nalazi bazen koji je otvoren tokom letnje sezone, a sa strane je parking za goste hotela.

Hotel Prezident je dobro opremljen. Ima bar, otvoreni bazen, spa centar i teretanu. Pogodan je kako za zimski, tako i za letnji odmor. Otvoren je pre dvadeset godina i početkom dvehiljaditih bio je ekskluzivan hotel, o čemu govore brojna priznanja iz tog perioda, koja se nalaze u hodniku u prizemlju.

Naša soba je bila relativno prostrana i standardno opremljena. Krevet je bio udoban, a u ormaru je bilo dovoljno mesta za odlaganje stvari. Iako je soba bila čista i korektno sređena, po nameštaju se vidi koliko je hotel star.

Velika je šteta to što je održavanje hotela prilično loše. U tuš kabini se voda zadržavala, pa se stvarao omanji bazen od samo jednog tuširanja i tek za 2-3 sata voda se povlačila. Kada smo to prijavili, rečeno nam je da će srediti kvar ili da će nas premestiti u drugu sobu. Ni jedno ni drugo se nije desilo. Nismo insistirali zato što smo u hotelu ostali samo dve noći ali to što smo prijavili kvar a nisu reagovali je jako loše.

Spa centar je lepo osmišljen ali se uopšte ne održava dobro. Delovi hidromasažne kade su crni od prljavštine. Đakuzi takođe ne izgleda čisto. Sauna deluje da je najbolje očuvana. Osim toga, voda u đakuziju je jedno popodne bila gotovo vrela do neizdrživosti, što nije uvek slučaj, pa ne znam da li je možda recepcionerka koja je uključila đakuzi napravila grešku (uključivanje saune i đakuzija je centralizovano i vrši se sa recepcije).

Doručak je prilično obiman i raznovrstan, na bazi je švedskog stola, a u hotelu se mogu doplatiti i ručak i večera. Imaju u ponudi i posna jela, što me je prijatno iznenadilo. Osoblje u restoranu je ljubazno i uslužno.

S obzirom da smo u ovom hotelu boravili u vreme novogodišnjih praznika, recepcija, lobi i restoran su bili adekvatno ukrašeni. Novogodišnja dekoracija nije bila preterana i meni se veoma svidela.