Bratislava

Smeštena gotovo na tromeđi Slovačke, Austrije i Mađarske, Bratislava je češće samo usputna stanica nego krajnja turistička destinacija. Takav geografski položaj predstavlja njenu prednost koliko i nedostatak. Zbog toga se ovaj grad na Dunavu sve više trudi da privuče pažnju na sebe i da turističku ponudu prilagodi probirljivim posetiocima bilo da oni dolaze iz susednih zemalja ili sa drugog kraja sveta, ne bi li se u Bratislavi zadržali koji dan duže nego što su planirali.

Prvi put sam je posetila na proleće 2005. godine, a za doček 2014. godine moj izbor je ponovo pao na Bratislavu. Iako se nije mnogo promenila u međuvremenu, prilikom druge posete sam je doživela na potpuno drugačiji način. Ako ni zbog čega drugog, novogodišnja euforija svaki grad čini zanimljivijim.

Kulturno-istorijsko nasleđe Bratislave je izuzetno bogato jer je ovaj, inače najveći grad Slovačke, vekovima predstavljao raskrsnicu različitih kultura i trgovinskih puteva. Istorijsko središte grada sa brojnim spomenicima i građevinama koje svedoče o bogatoj tradiciji nalazi se na istočnoj obali Dunava. Svaka ulica Starog grada ima poneku građevinu od kulturno-istorijskog značaja.

Na ulazu u Stari grad pažnju nam je najpre privukao visoki toranj - Michalská brána. Izgrađen je oko 1300. godine kao osmatračnica, a rekonstruisan je 1758. kada je na vrh stavljen kip svetog Michala u borbi protiv zmaja. Danas je ovo jedna od nezaobilaznih atrakcija u Bratislavi. U ovom tornju koji je preživeo više država i još više vladara, posetioci mogu videti bogatu izložbu oružja.

Glavni trg u Bratislavi - Hlavné námestie nalazi se nedaleko od Michalske brane. Inače, bratislavski Stari grad je prilično mali pa je sve unutar njega blizu. Na trgu Hlavné námestie se nalazi Stara većnica izgrađena 1421. u gotskom sttilu u kojoj je od 1868. godine smešten Gradski muzej. Ispred većnice se tradicionalno održava božićni sajam, sličan sajmovima koji se u istom periodu godine održavaju širom srednje Evrope, sa ponudom raznoraznih suvenira, među kojima su i svakakvi novogodišnji rekviziti. U centru trga se nalazi Rolandova ili Maksimilijanova fontana, izgrađena 1572. godine, nakon krunisanja kralja Maksimilijana Habsburškog. Njen drugi naziv (Rolandova fontana) potiče iz 19. veka kada se Maksimilijanov kip postavljen na vrhu fontane počinje poistovećivati sa vitezom i zaštitnikom Bratislave - Rolandom. Po legendi ovaj kip se u novogodišnjoj noći okreće na suprotnu stranu da bi pozdravio heroje koji su se u prošlosti borili za Bratislavu. Mi se nismo uverili u tu legendu iako smo pažljivo gledali da li će se kip pomeriti :). Ali smo na istom mestu u novogodišnjoj noći prisustvovali koncertu klasične muzike, što je dovoljno neobično za naše poimanje dočeka Nove godine :).

Bratislava mi je još od prvog susreta ostala u sećanju po neobičnim skulpturama u Starom gradu: paparacu koji se nalazi pored istoimenog restorana, radniku koji viri iz šahte - poznatom kao Čumil, spomeniku posvećenom Ignácu Lamáru koji obučen u svečano odelo pozdravlja prolaznike podizanjem šešira i Napoleonovom vojniku koji je naslonjen na klupu na sred trga Hlavné námestie. Kada iz Starog grada izađete na šetalište pored Dunava, sačekaće vas još jedna interesantna skulptura - Zvončica!       

Na jednom od centralnih trgova - Hviezdoslavovo namestie izdvajaju se zgrada Narodnog pozorišta i Opere - Slovenské Narodne Divadlo, koja je najzgodniji orijentir u gradu i prelepi hotel Carlton. Preko puta je još jedna impozantna građevina - Slovenská filharmónia. Na Hviezdoslavovom trgu se nalazi i spomenik čuvenom danskom piscu Andersenu koji je bio oduševljen Bratislavom. U vreme novogodišnjih praznika na platou ispred Opere bila je postavljena velika ukrašena jelka i uz nju klizalište, a okolo su bili načičkani kiosci sa toplim napicima, kobasicama, krofnama...

Naravno, ceo grad je bio lepo okićen ali to nije ni približno raskošno kao u drugim većim evropskim gradovima. Čak ni gužva na ulicama nije bila onakva kakvu bih očekivala u novogodišnjoj noći. Ipak, Beč, koji je samo 60km udaljen od Bratislave, mnogo je primamljiviji za turiste. I mnogi Slovaci odlaze u Beč na doček Nove godine. Ova dva grada su najbliži glavni gradovi u Evropi, a pre Prvog svetskog rata bili su povezani tramvajskom linijom.

Najimpozantnija i najznačajnija katedrala u Bratislavi je katedrala svetog Martina, koja potiče još s kraja 13 veka. Nalazi se na izlazu iz starog grada, kada se krene ka Bratislavskom dvorcu. U njoj su krunisani mnogi kraljevi među kojima su Maksimilijan, Leopold I, Jozef I i Marija Terezija. U Bratislavi ima još mnogo crkava od kojih je meni najsimpatičnija Kostol svätej Alžbety, prepoznatljiva po plavoj boji fasade i enterijera.

                          

Bratislavski dvorac je nešto što se ne propušta pri poseti Bratislave. Ovaj zamak dominira gradom ne samo zbog svog prepoznatljivog izgleda, koji podseća na sto okrenut naopačke, već i zbog toga što je smešten na uzvišenju sa kojeg se pruža pogled na ceo grad. Ovaj dvorac je imao različite uloge kroz istoriju Bratislave. Bio je akropola keltskog grada, uporište Slovena i centar Velike Moravske. Njegova spoljašnjost se takođe menjala kroz vekove, prolazeći kroz različite stilove, od gotskog, preko renesansnog do baroknog. U odajama ovog dvorca danas možete razgledati postavku Slovačkog Narodnog muzeja. Među izložbenim predmetima su razni istorijski spisi, ordenje, crkveni predmeti, slike austro-ugarskih kraljeva i drugih ličnosti koje su obeležile istoriju Slovačke.

Sa zidina Bratislavskog dvorca u svoj svojoj veličini vidi se Novy most čija je izgradnja završena još 1972. godine ali ostaje novi most do daljnjeg :). Osim interesantne konstrukcije, specifičnost ovog mosta je u tome što se na njemu, na visini od 84m, nalazi restoran Ufo, koji spolja liči na svemirski brod, a kakav je unutra ne znam jer ga nisam posetila.

Ipak su nam zanimljivije bile tradicionalne pivnice (mom mužu više, naravno :))

i poslastičarnice koje su bile moji favoriti :).

Interesantno je da smo u Bratislavi za vreme novogodišnjih praznika na svakom koraku nailazili na ljude iz Srbije i sa prostora bivše Jugoslavije, a i Slovaci su veoma prijatni i srdačni domaćini, pa smo se osećali kao kod kuće.

Kipar

Obično se kod nas Kipar vezuje za letovanje, ako ne za kiparske banke i tajne račune domaćih političara i „biznismena“ iz devedesetih. Ovde neće biti reči ni o jednom ni o drugom, već o mom doživljaju zime i novogodišnje atmosfere na Kipru. 

Osim blage klime, velika prednost putovanja iz naše zemlje na Kipar je u tome što postoji direktna lowcost linija od Beograda do Larnake. Stigli smo za oko dva i po sata i ostavili za sobom prve i jedine pahulje u sezoni zima 2014/15, koje samo što su počele da provejavaju dok smo se ukrcavali u avion. Tako smo izbegli jedini snežni i ujedno najhladniji period u Srbiji te zime.

Prvi i za mene najjači utisak o Kipru je neverovatna ljubaznost domaćina, koja nas je oduševila bukvalno čim smo sleteli u Larnaku. Počevši od službenika na aerodromu, koji nam se sam obratio i dao nam mape ostrva i grada, kao i gomilu korisnih informacija, preko prolaznika koji su nam odmah prilazili da ponude pomoć kad god bismo otvorili mapu na ulici, do srdačnog vlasnika apartmana u kojem smo bili smešteni.

Drugi utisak su bile uske ulice Larnake, koje podsećaju na lavirint, kao i prilična gužva u saobraćaju. I to je bilo drugačije od mojih očekivanja. Stacionirali smo se u centru Larnake, u prostranom apartmanu P. Ioannou Flats, nadomak duge peščane plaže Finikoudes. Naravno, odmah smo otišli na plažu :). Temperatura vazduha od tek nešto iznad dvadeset stepeni na celzijusovoj skali i od prilike ista temperatura mora, nekima, a po mojoj slobodnoj proceni, Rusima :), nije smetala da se kupaju i uživaju u čarima mora. Nama je bilo dovoljno to što smo mogli da se u sred zime sunčamo u kratkim rukavima uz nezamenljiv zvuk talasa. Kupanje smo preskočili :).

Kipar je do 1960. godine bio kolonija Velike Britanije, čiji je uticaj na život Kiprana vrlo očigledan i danas. Najbanalniji primer za to su utičnice za koje vam je neophodan adapter i vožnja desnom stranom. Dobar pokazatelj je i to što većina Kiprana prilično dobro barata engleskim jezikom. S druge strane, gostoljubivost i srdačnost stanovnika Kipra definitivno nije englesko nasleđe.

Od 1974. godine Kipar je podeljen na grčki i turski deo takozvanom zelenom linijom koja prolazi kroz glavni grad Nikoziju. Oko ove linije, koja je dobila naziv po boji flomastera kojom je ucrtana na mapi prilikom pregovaranja, nalazi se tampon zona čija širina varira od stotinak metara do desetak kilometara. Mnoga mesta koja su se „zadesila“ u toj tampon zoni uglavnom su raseljena, a čak je i aerodrom u Nikoziji, koji je takođe u toj zoni, već više od četriri decenije van funkcije. Izuzetak je mestašce Pilis, koje broji oko 3000 stanovnika i koje je jedino mesto na ostrvu (a i šire) gde Grci i Turci žive zajedno. To je pravi dokaz da se sve može kad se hoće.

Šetajući se Nikozijom, iako smo, naravno, znali da je granica „tu negde“, prilično nas je iznenadilo to što smo u sred starog grada naleteli na granični prelaz. Iz radoznalosti smo hteli da pređemo granicu ali je bio dugačak red na carini, pa smo odustali. Međutim, iako smo prešli samo par koraka izvan grčke zone, grčki carinici su nam uredno tražili pasoše. Meni je to sve ličilo na neku pozorišnu predstavu mada je to, na žalost, realnost na Kipru.

Manje je poznato da veliki značaj za Kipar ima zimzeleno drvo rogač, čiji se plodovi mogu koristiti kao zaslađivači i kao zamena za kakao. Meni su se posebno svidele čokolade i ratluk od rogača. Rogač je karakterističan za ovo ostrvo i dugi niz godina je predstavljao značajan izvor prihoda za zemlju. Iako se u poslednje vreme smanjio izvoz ove biljke, radi se na tome da se sačuvaju stabla koja su ugrožena zbog urbanizacije i napada glodara. Interesantno je da je kiparska vlast radi spasavanja rogača, nedavno angažovala sove i zmije! Svakako navijam da rogač opstane!

Najstariji grad na Kipru je Larnaka. Smeštena na jugoistočnoj obali, na jednakoj udaljenosti od jedina dva veća grada na ovom ostrvu - Nikozije i Limasola, Larnaka je spoj suprotnosti. To je grad u kojem možete videti luksuzne savremene hotele i jahte, a samo par stotina metara dalje oronule kućerke i ljude koji žive veoma skromno. Po mom mišljenju, najlepša građevina u gradu je pravoslavna crkva - Crkva svetog Lazara, izgrađena na grobu svetog Lazara, koji je pronađen oko 890. godine. Jedno od obeležja Larnake je i tvrđava iz 1625. godine, smeštena uz samu obalu mora. U njoj se nalazi muzej sa eksponatima unutar građevine, kao i u njenom dvorištu, gde se preko leta održavaju pozorišne predstave. Moja preporuka je i Arheološki muzej koji se nalazi u centru grada. U njemu postoji dosta vrednih i interesantnih eksponata koji svedoče o bogatoj istoriji Kipra.

Kada se od tvrđave u Larnaki krene šetalištem u smeru ka aerodromu, za oko 20 minuta laganog hoda se stiže do slanog jezera, koje tokom zime nastanjuju flamingosi. Oko jezera se može napraviti jedna lepa šetnja od oko 5 km i isto toliko nazad ka centru grada. Flamingose smo videli samo u daljini ali je za mene to bio pravi doživljaj! Preko leta se jezero osuši i tada flamingosa nema.

Od poznatih letovališta posetili smo samo Aja Napu i Protaras. Oba krase predivne peščane plaže i za oba je karakteristično da su gotovo potpuno pusti tokom zime. Zato smo imali privilegiju da uživamo sasvim sami na tim plažama, a za malo i da se bućnemo :). Međutim, ni u ovim mestima nije izostala maštovita novogodišnja dekoracija. Šta više, Aja Napa je po mom mišljenju bio najlepše ukrašen grad na ostrvu. Između Aja Nape i Protarasa nalazi se Cape Greco, jedna od najlepših prirodnih atrakcija na ostrvu. Sa litica se pruža fenomenalan pogled na tamno plavo more, a legenda kaže da se tu krije izvesno morsko čudovište brrr... ja ne znam, nisam ga videla :). Povratak iz Aja Nape je bio prilično dramatičan ali je ipak imao happy end. Naime, pošto smo se zadržali u razgledanju grada, rešili smo da se vratimo poslednjim busom. Međutim, kako je taj bus dosta kasnio, počeli smo da se raspitujemo kod prolaznika i vozača drugih linija koji su tuda prolazili. Rekoše nam da se često dešava da taj poslednji autobus uopšte ne dođe! Kako smo se samo obradovali busu koji izgleda jadnije od naših najlošijih vozila gradskog prevoza u Beogradu, ali najvažnije je bilo to što vozi za Larnaku! Spas u zadnji čas :).

Poslednji dan 2014. godine proveli smo u Limasolu. Odmah mi se svideo zbog dugačkog i prostranog šetališta uz obalu i drvoreda ogromnih palmi, a posebno su me oduševili gradski parkovi. Uz šetalište se nalazi park sa interesantnim skulpturama, među kojima su mi najveću pažnju privukla džinovska jaja od kamena. Prelep je i park, koji se nalazi nedaleko od centra grada, a preko puta šetališta. Limasol je najpoznatiji po svojoj luci, koja je najveća na Kipru, a koju ne možete da zaobiđete prilikom posete ovom gradu. Tu se nalaze i brojni kafići i restorani, od kojih je većina dekorisana morskim i mornarskim motivima. Meni se mnogo svidela i novogodišnja dekoracija u luci ali onog novogodišnjeg duha, jurnjave, gužve, padanja u nesvest od šopinga i ostalih propratnih stvari... uopšte nema! Zato nismo ni imali utisak da se te večeri dešava prelazak iz stare u Novu godinu. U Limasolu ima mnogo toga da se vidi, pa je jedan dan definitivno prekratak za obilazak celog grada. Ipak, od svih atrakcija u Limasolu, ja ću ga pamtiti po nečemu što u prvi mah deluje sasvim obično, a to su mandarine! To su ubedljivo najukusnije mandarine koje sam ikad probala!

Po povratku iz Limasola u Larnaku, u apartmanu nas je čekalo iznenađenje u vidu torte i crnog vina, što je bio poklon vlasnika apartmana povodom Nove godine. Taj mali znak pažnje nam je bio još jedna potvrda o tome kako su Kiprani fantastični domaćini.

Iako je Larnaka, kao i ostala mesta na Kipru tokom novogodišnjih praznika, svečano obučena u novogodišnje ruho, sa lepo ukrašenim jelkama i ostalom novogodišnjom dekoracijom, neverovatno je da kada smo nešto malo pre ponoći izašli na ulicu u sred centra Larnake, nigde nije bilo ljudi! Otišli smo do najbliže ogromne jelke na jednom od centralnih trgova i uspela sam da je fotografišem iz svih mogućih uglova a da mi pri tom niko ne upadne u kadar :). I sve to tik pred ponoć! Delovalo je da su ljudi potpuno nezainteresovani za doček. Međutim, stotinak metara dalje, uz obalu, pored još jedne džinovske jelke, videli smo okupljenu masu i obradovali smo se jer ipak nismo bili jedini u gradu koji dočekuju Novu godinu :). U ponoć je usledio vatromet, nakon čega su se ljudi brzo razbežali, valjda svako svojoj kući ili u neki ludi provod koji mi nismo videli gde se dešava...  I tako je doček prošao bez ijedne petarde! Tek poneki kafić je imao živu svirku ali daleko od novogodišnjeg ludila na koje smo navikli u našoj Srbiji. Mi smo nastavili da šetamo duž plaže i meni je, iskreno, takav doček baš prijao!

Narednih par dana smo još malo nabacivali boju na ležaljkama ispred bara na plaži Finikoudes, koji je u to vreme jedini radio i već smo počeli da žalimo što je tako brzo prošlo naše (ne)obično novogodišnje putovanje.

Đavolja varoš

Na obrobcima planine Radan, nedaleko od Kuršumlije, nalazi se neobičan lokalitet upečatljivog naziva - Đavolja varoš, smešten na nadmorskoj visini od 660 do 700 m. Nesvakidašnjost ovog mesta ogleda se u postojanju velikog broja izduženih zemljanih figura sa kamenim kapama na vrhu, ali i u izvorima vode neuobičajenih svojstava.

Figure, koje meštani nazivaju kulama, smeštene su u dve jaruge, takođe zastrašujućih naziva: Đavolja i Paklena. Ukupno ih ima 202 i različitih su veličina. Visine figura variraju od 2 do 15 m, a širine od 0.5 do 3 m. Ovaj vrlo redak geomorfološki fenomen nastao je kao posledica specifičnog erozivnog procesa koji traje vekovima. Ceo ambijent izgleda mistično, ogoljeno i gotovo surovo, iako se nalazi u živopisnom planinskom okruženju.

O nastanku figura u Đavoljoj varoši ispredaju se brojne legende. Po jednoj legendi figure predstavljaju okamenjene svatove koji su po nagovoru đavola hteli da venčaju brata i sestru. Druga verzija iste legende tvrdi da su ti svatovi pripadali porodicama koje su se posvađale oko iste devojke, a sreli su se u Đavoljoj varoši. Po drugoj legendi to su okamenjeni đavoli sa kojima su se neki nestašni đaci kladili i od kojih su đavoli izgubili opkladu pa su se okamenili. Po trećoj legendi ove figure predstavljaju stanovnike koji su kažnjeni zbog svoje nepokornosti surovom vladaru koji je u dalekoj prošlosti gospodario ovim krajem. Svaka legenda je interesantna na svoj način ali je i apsolutno nebitna jer je svakako fenomen Đavolje varoši neprikosnoven.

U Đavoljoj varoši postoje dva izvora vode koje spadaju u prirodne retkosti. Jedan izvor je Đavolja voda, koja se nalazi u blizini figura u Đavoljoj jaruzi, sa dosta hladnom i veoma kiselom vodom (ph ove vode je 1.5). Iz drugog izvora - Crveno vrelo izvire manje kisela voda, ph vrednosti 3.5 i sa nižim stepenom mineralizacije. Crveno vrelo se nalazi bliže ulazu u lokalitet, oko 400 m nizvodno od izvora Đavolje vode, na ravnom terenu, zbog čega se voda sa ovog izvora razliva i otiče u korito obližnjeg Žutog potoka. Ovaj izvor je veoma interesantan zbog neobične boje nastale kao rezultat oksidacije gvožđa, koje se u velikim količinama nalazi u vodi. Voda sa izvora nije za piće ali meštani tvrde da je treba koristiti za umivanje i ispiranje bolnih tačaka na telu jer ima lekovita svojstva. U blizini ovog izvora videli smo i rudarska okna Saskih rudnika iz kojih su Saski rudari vadili gvožđe i zlato u XII veku.

U okviru lokaliteta Đavolja varoš takođe se nalazi Crkva Svete Petke iz XIII veka. U crkvi i ispred nje postoje mnogobrojni parčići bele tkanine, koje ljudi vezuju zbog verovanja da će se na taj način izlečiti. Po tom verovanju, parčetom tkanine umočenim u vodu treba više puta preći preko bolnog mesta ili rane i zatim vezati tkaninu na određeno mesto, najčešće na granu drveta, u crkvi ili ispred crkve, da bi bolest zauvek ostala zavezana na tom mestu.

Đavolja varoš je kao vredan lokalitet stavljena pod zaštitu države 1959. godine, a 1995. godine je proglašena za prirodno dobro od izuzetnog značaja. Ukupno je zaštićeno 67 ha površine. 2009. godine Đavolja varoš je bila jedini srpski kandidat u izboru za novih sedam svetskih čuda prirode. Iako nije uspela da se plasira u finale, zahvaljujujći učešću u tom takmičenju, posećenost Đavolje varoši je naglo porasla. Ovaj lokalitet se može posetiti preko dana ali i u večernjim časovima, kada se nalazi pod posebnim osvetljenjem. Međutim, iako atraktivne, noćne posete su mnogo ređe, možda zbog zastrašujućih legendi ili ipak zbog dvostruko viših cena ulaznica. Nisam bila u noćnoj poseti Đavoljoj varoši ali ću prvom sledećom prilikom iskusiti i taj doživljaj.

Uvac

Potencijal planinske reke Uvac je odavno uočen, pa su tako nastale tri brane, koje su formirale tri prelepa veštačka jezera: Uvačko, Zlatarsko i Radoinjsko jezero. Uvac se nalazi između Nove Varoši i Sjenice. Izvire na 560 m nadmorske visine i protiče kroz predeo koji karakteriše specifična ruža vetrova, između severnih padina veličanstvenog Zlatara, južnih ogranaka popularnog Zlatibora i padina lekovite planine Javor.

Deo klisure reke Uvac, površine 267 hektara, na mestu koje je poznato pod nazivom Pavlovića Brod, prvi put je dobio status Specijalnog rezervata prirode 1971. godine, da bi 1995. godine teritorija rezervata bila proširena na površinu od 2717 hektara, a 2006. godine rezervat je proširen na sadašnjih 7543 hektara. Specijalni rezervat prirode Uvac predstavlja prirodno stanište zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta. Tu se nalazi čak 104 vrsta ptica, od kojih je najveća atrakcija beloglavi sup, poznat kao „čistač prirode“. Ovu klisuru nastanjuju i druge vrste lešinara, poput crnog lešinara i bele kanje, a tu su i različite vrste orlova, jastrebova, sova i drugih ptica. Posebno bogatstvo Uvca čini retka vrsta plovke, veliki ronac, čija je najveća populacija na Balkanu zabeležena upravo na Uvcu. Vodeni tok Uvca predstavlja stanište za 24 vrste riba, među kojima su: mladica, potočna i jezerska pastrmka, zlatovčica, smuđ, klena, skobalj, mrena i druge.

Krstarenje Uvcem, kroz njegove živopisne krivudave meandre, na vrhu je top liste turističke ponude Srbije. Tu reči postaju suvišne i ostaju samo samoglasnici kao znak divljenja slikovitim predelima. U mom slučaju je bilo baš tako! Svakako se ne može očekivati da se na jednom krstarenju vide sve vrste ptica koje nastanjuju ovaj rezervat, ali bila sam zadovoljna i time što sam videla čuvenog beloglavog supa kako nadgleda svoju teritoriju i kao da nas pozdravlja mahanjem krila. Iz daljine ne izgleda da je tako krupan lešinar, kao što ustvari jeste. Raspon krila beloglavog supa iznosi oko 2,8 m, a prosečna težina mu je od 7,5 do 8,5 kg, mada može dostići i 11 kg. Interesantno je da su to druželjubive ptice, koje su monogamne jer stvaraju vezu za ceo život. Ženka beloglavog supa polaže samo jedno jaje krajem januara ili početkom februara. Na jajetu leže oba roditelja od 54 do 56 dana, a mladunče ostaje u gnezdu od 110 do 130 dana. Njihovo gnežđenje je najčešće grupno, u formi kolonija parova. Hrana beloglavog supa su leševi srednjih i krupnih sisara, kao što su uginuli konji, krave, magaraci, ovce, jeleni, lisice, zečevi i sl. Kolonija beloglavog supa u kanjonu Uvac najveća je na Balkanu i jedna je od najvećih u Evropi.

Klisura Uvca je okružena šumama omorike i breze, prostranim livadama i proplancima, a posebno su interesantne njene pećine koje su do skoro bile neotkrivene. Njih odlikuje interesantan pećinski nakit u vidu stalaktita, stalagmita, stubova, draperija i drugih raznovrsnih formi. Ušački pećinski sistem, dug 6185 metara, najveći je do sada poznat pećinski sistem u Srbiji i svakako je jedan od najinteresantnijih. U sklopu ovog speleološkog objekta nalaze se Ušačka i Ledena pećina, kao i jama Bezdana. Obe pećine i jama imaju međusobno povezane kanale.

Ušačka pećina je najveća i ima dva ulaza: u selu Gornje Lopiže i u koritu Uvca. Ledena pećina je malo kraća i njen glavni kanal je gotovo paralelan glavnom kanalu Ušačke pećine. Najmanji deo Ušačkog pećinskog sistema čini jama Bezdana, čiji se ulaz nalazi na kraju doline Miletin Do. Za nju tvrde da je zanimljivija i od Ušačke i od Ledene pećine. Ja sam posetila samo Ledenu pećinu do koje smo došli brodićem. Njen ulaz se nalazi ispod strme litice i jedino je moguće posetiti je uz pratnju vodiča iz rezervata. Pošto u pećini nema stalnog osvetljenja, svako je dobio baterijsku lampu, tako da smo mogli da se divimo njenoj unutrašnjosti sa dvoranama, stubovima, okamenjenim draperijama i raznim drugim pećinskim ukrasima.

Osim Ušačkog pećinskog sistema postoje brojne druge pećine na teritoriji Specijalnog rezervata prirode Uvac, koje su različite veličine i među njima se izdvajaju Tubića pećina u selu Lopiže, Baždarska u selu Ursule i Javorska pećina u selu Bukovik, kroz koju prolazi reka ponornica koja se uliva u Zlatarsko jezero.

Okolina Uvca je pretežno kamenita sa travnatim površinama, pašnjacima i šumarcima. Sa obe strane klisure postoji nekoliko vidikovaca sa kojih se mogu videti meandri u svoj svojoj lepoti i veličini. Jedan od najboljih pogleda na Uvac pruža se sa vidikovca Molitva, kao i sa mesta u blizini Devojačke stene, za koju se vezuje legenda o devojci koja se odatle bacila zbog nesrećne ljubavi.