Lanzarote

Iako imaju sličnosti, svako Kanarsko ostrvo je priča za sebe. Lanzarote je najsevernije ostrvo u ovom arhipelagu i poslednje na kojem su se desile ozbiljne vulkanske erupcije, zahvaljujući čemu je ono dobilo nestvarne, ogoljene, gotovo apokaliptične predele, nasuprot ne tako visokim planinama i beskrajnom prostranstvu okeana koji ga okružuje.

Do Kanara se najjeftinije i verovatno najjednostavnije iz Beograda stiže preko Budimpešte. Preko zime se mogu pronaći izuzetno povoljni low cost letovi, posebno ako se spakujete u ručni prtljag, kao što smo moj suprug i ja uspeli (jedva :)) i za „samo“ pet sati leta, bez ijedne turbulencije, stigli na Lanzarote.

Uprkos tome što je manje popularno od Tenerifa i Gran Kanarije, Lanzarote je veoma posećeno ostrvo tokom cele godine. Prijatna klima, lepe peščane plaže, prizori kao na Mesecu, samo su neki od razloga zbog kojih turisti rado dolaze na Lanzarote. Osim toga, ovom ostrvu je poseban pečat dao arhitekta Cesar Manrique. Za njega sam prvi put čula na Tenerifima, kada smo u mestu Puerto de la Cruz posetili njegovo remek delo Lago Martianez - kompleks bazena sa morskom vodom u fantastičnom ambijentu. Još jedan sličan kompleks, čiji je autor Cesar Manrique, Parque Maritimo, nalazi se u glavnom gradu Tenerifa. Ovaj arhitekta je ipak najviše pažnje posvetio svom rodnom ostrvu Lanzarote, gde je učestvovao u uređenju većine najvažnijih atrakcija.

Da bismo obišli sve zanimljivosti koje nudi Lanzarote rentirali smo auto na četiri dana i kupili objedinjenu ulaznicu za nekoliko atrakcija jer se tako uštedi desetak evra po osobi. Putevi na ostrvu su fantastični, a ni relacije nisu previše duge, pa smo imali prilično opušten obilazak svega što nam je bilo interesantno.

Prvo smo posetili Jameos del Agua, smešten unutar tunela, koji je nastao erupcijom vulkana La Corona. Tu postoji malo jezero ispod stena do kojeg se dolazi kamenim stepenicama. Kada se izađe iz tog dela, ulazi se u tropsku baštu sa bazenom pored kojeg stoji stogodišnja palma, gde je kontrast belog i crnog kamena posebno upečatljiv. U okviru Jameos del Agua takođe smo posetili muzej posvećen istorijskim činjenicama o vulkanu, kao i dvoranu u kojoj se održavaju koncerti i druga dešavanja. Jameos del Agua je osim preko dana, tri puta nedeljno otvoren za posetioce i u noćnim satima, kada se ovaj prostor pretvara u noćni klub. Ceo ambijent je uredio Cesar Manrique. Jameos del Agua je jedan od njegovih prvih većih projekata i smatra se jednim od najoriginalnijih poduhvata ovog arhitekte.

Unutar istog vulkanskog tunela u kojem se nalazi Jameos del Agua, postoji još jedna jednako interesantna atrakcija. To je Cueva de los Verdes, pećina duga 2 km, gde osim stena i uskih hodnika, postoji dvorana namenjena skupovima, u kojoj se može smestiti više od 500 ljudi, kao i laguna, okružena liticama i osvetljena tako da izgleda nestvarno. Obilazak pećine je uvek u pratnji vodiča i ograničen je broj posetilaca koji istovremeno može ući u pećinu. Mi smo čekali desetak minuta da prethodna tura završi razgledanje da bismo se polako spustili u pećinu.

Za mene je veoma prijatno iznenađenje bila bašta kaktusa, za čije je uređenje takođe zaslužan Cesar Manrique. Brojni interesantni detalji, po kojima sam već prepoznala rad istog arhitekte, sjajno su uklopljeni u prirodni ambijent. Pravi je doživljaj videti sve te različite vrste kaktusa na jednom mestu, a posebno su me oduševili crteži na ulazu u toalete :).

Još jedna „must see” atrakcija koja je uključena u paket ulaznica je Mirador del Rio, smešten na krajnjem severu ostrva, na 479 m nadmorske visine. Unutar objekta se nalazi restoran koji je osmislio Cesar Manrique, naravno. Odatle se pruža najlepši pogled na Lanzarote i susedno ostrvce La Graciosa. Jedino što nam je malo pokvarilo doživljaj bio je jak vetar.

Nakon obilaska ovog vidikovca, spustili smo se do Orzole, mesta odakle polaze trajekti za Graciosu. Mi nismo išli u obilazak tog ostrvca, već smo se prošetali po ovom mestu. Orzola je malo mesto bez nekih posebnih specifičnosti ali je njena okolina fascinantna, posebno predeo oko plaža Bajo de los Sables i Punta del Palo.

Na suprotnom kraju Lanzarota, nalazi se najposećenija atrakcija na ostrvu - nacionalni park Timanfaya, čiji je obilazak zaista najneobičnije iskustvo na celom ostrvu. Po povratku iz ovog nacionalnog parka, obišli smo mesto Yaiza, koje su tokom rane kolonizacije nastanili farmeri iz centralne Španije, a zatim smo nastavili ka jugozapadu, gde nam je krajnje odredište bio Charco de los Clicos u mestu El Golfo. Na plaži prekrivenoj crnim peskom nalazi se laguna neobične zelene boje. Iznad nje se uzdižu strme litice, a okolo su crvenkaste stene, što još više pojačava kontrast kolorita. Uz put smo zastali kod Salinas del Janubio, koji ću osim po solarnim pločama, zapamtiti i po blatu u koje sam upala kada sam se približavala slanom jezeru. I radoznalost ima svoju cenu :).

Nedelja pre podne je pijačni dan u nekadašnjoj prestonici ostrva, Teguise, koje se nalazi u centralnom delu Lanzarota. Svratili smo na pijacu ali smo bili prilično razočarani ponudom i kvalitetom robe. Samo mesto Teguise je jako simpatično sa lepim trgovima i interesantnom arhitekturom ali mislim da ga je bolje posetiti kad nije pijačni dan.

Od 1852. godine glavni glad ostrva je Aresife, koji je smešten na istočnoj obali. Ima dugačko šetalište uz obalu, lepe tvrđave, crkve, hotele, restorane, kao i brojne prodavnice španskih i drugih brendova. Tu smo posetili i poslednju atrakciju, koja je bila uključena u paket ulaznica, tvrđavu Castillo de San Jose u kojoj je smešten Muzej međunarodne i savremene umetnosti. U istom prostoru se nalazi i jedan od najelitnijih restorana na ostrvu, u čije je uređenje opet „umešao prste“ Cesar Manrique. Posebno je lep pogled sa vrha tvrđave na luku i grad Aresife.

Muzej Fundacion Cesar Manrique i njegova kuća, koja je takođe pretvorena u muzej nisu uključeni u paket objedinjenih ulaznica, već se karta kupuje na licu mesta, a moguća je i kombinacija ovih muzeja po nešto nižoj ceni. Kuću Cesar Manrique nisam posetila jer sam se sa njegovim stvaralaštvom upoznala obilazeći Lanzarote, pa je muzej Fundacion Cesar Manrique zadovoljio moje interesovanje za rad ovog arhitekte. U muzeju sam imala prilike da vidim brojne crteže, skice i slike njegovih dela, zatim nameštaj i različite detalje koje je ovaj arhitekta koristio za uređenje prostora, kao i video spot posvećen njegovom životu i radu.

Od svih muzeja koje sam obišla na ostrvu, najviše mi se svideo muzej LagOmar, smešten u predivnom Nazaretu, mestašcu koje se ne nalazi na obali ali ima očaravajuće pejzaže sa više zelenila nego u drugim delovima ostrva. Ovaj muzej ne liči na klasične muzeje jer je to ustvari bio letnjikovac holivudskog glumca Omara Šarifa, pa otuda i naziv LagOmar. U dvorištu se nalazi jezero, palme i ostalo tropsko rastinje, a sve prostorije muzeja smeštene su u malim pećinama do kojih se dolazi kroz vijugave prolaze i stepenište. Iako je Jesus Soto bio zvanično zadužen za ovaj projekat, očigledan je uticaj Cesar Manrique, sa kojim je Soto sarađivao.

Od brojnih objekata na kojima su Soto i Manrique sarađivali videli smo još Monumento al Campesino, skulpturu posvećenu plodnosti, dugačku 15 m. Tu se nalazi i istoimeni muzej sa eksponatima koji svedoče o tradicionalnim vrednostima, umetnosti i zanatima kojima su se bavili stanovnici Lanzarota.

Uprkos tome što nije baš bilo sjajno vreme za kupanje, plaže nam nisu bile u drugom planu, već smo se trudili da „uhvatimo” što više sunca, a gde se bolje dobija dobar ten nego na plaži! Lanzarote ima lepše ili tačnije rečeno plaže koje su više po mom ukusu nego one na Tenerifima i Gran Kanariji. Najlepše plaže se nalaze na istočnoj obali ostrva, gde su i najposećenija turistička mesta: Playa Blanca, Puerto del Carmen, Playa Honda i Costa Teguise, gde smo mi bili smešteni. Tu se nalaze prelepe plaže sa sitnim peskom zlataste boje i razbacanim crnim vulkanskim kamenjem. U svakom mestu postoje prostrana šetališta pored obale. S jedne strane je okean a s druge mnoštvo manjih i većih restorana, kafića, prodavnica i svega ostalog što je potrebno turistima.

Playa Honda i nastavak Puerto del Carmen, Los Pocillos idealni su za posmatranje poletanja i sletanja aviona jer su najbliži aerodromu. Za nijansu više od drugih mesta mi se svidela Playa Blanca, koja je smeštena na jugu ostrva. Tu se nalazi čuveni podvodni muzej Atlantico. Za posetu ovom muzeju potrebna je bar neka kratka obuka ronjenja, a ronilačka oprema se dobija na licu mesta. Verujem da bi obilazak ovog muzeja bio posebno interesantno iskustvo ali mi je ta avantura delovala suviše komplikovano.

Nešto manje pristupačne i još lepše plaže su Papagayo i Mujeres, smeštene ispod litica u nacionalnom parku, kroz koji ne postoji asfaltiran put. Zbog takvih plaža mi je bilo žao što nam vreme nije dozvoljavalo kupanje u moru. Mada, skoro na svakoj plaži je bio poneki hrabri kupač.

Na severoistočnoj obali smo obišli mesta Arrieta i Punta Mujeres, gde su kamenom ograđeni delovi za kupanje kako bi se sprečili naleti talasa.

Severni i zapadni delovi ostrva su raj za surfere. Mesto gde je apsolutno sve podređeno surfovanju je Famara. Tih dana, krajem januara, talasi su bili veliki na većini plaža ali Famara je prednjačila po talasima. U ovom gradiću postoji niz radnji sa surferskom opremom, a organizuje se i obuka za početnike, kao i specifični treninzi za surfere.

Kanari su najprivlačniji turistima iz Evrope zbog idealnih klimatskih uslova tokom cele godine. Još jedna značajna prednost Kanarskih ostrva su pristupačne cene, po čemu se ni Lanzarote ne razlikuje. U prodavnicama su vrlo slične cene kao u Beogradu, pa čak ni kafići i restorani nisu preskupi ali naravno da ih ima različitih i po cenama i po usluzi.